Pages

Tuesday, May 03, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje 

Bolničari su izbačeni iz svoje sobe i u nju je smešteno deset sumnjivih bolesnika. Već sutradan svima je spala temperatura. Istog dana prebačeni su u Belu kuću. Kontrola je otputovala, a mi ostali na belom hlebu. Očekivali smo svakog časa da im se pridružimo.

Mesec dana, možda najtežih u mojoj zatvorskoj karijeri, prošlo je, a ništa se nije dogodilo.

Dogodilo se, zapravo. Pomoćnik upravnika je premešten na novu dužnost. Ali prethodno je afera dobila novi produžetak, novi pravac i nove junake.

Robija ili vreme izopačenja 

Opšte stanje robijanja jeste duševna depresija. I u najveselijim trenucima, kojih nesumnjivo ima, i u periodima napetosti, vezanim za seobe, pretrese ili sezonu pomilovanja (april pred 1. maj, novembar pred 29, decembar pred Novu godinu, a kod vojnih osuđenika mesec pre armijskog praznika), uvek će se ispod tanke opne vidljivog raspoloženja osećati izvesna potištenost.

Kao kod bolesnika od infaustne zaraze, čije je oporavljenje privremeno, a raspoloženje euforično. Iz nje će neočekivano, kao dobrodošlo oslobođenje od tenzije i olakšanje, izbiti nemir, nered, haos. Neko će pokušati besmisleno, unapred neuspelo bekstvo. Neko s bednim povodom kapi koja je posle dugotrajnog punjenja gorkim penološkim lekom prelila čašu – premlatiti stražara.

Stražari će nekog pretući, jer i u njihovu čašu strpljenja teku nekoje poslednje kapi. Neko će se s nekim pobiti. Neko na nekog nožem nasrnuti. Neko i do tuđih creva tim nožem stići. Neko će umreti ili izvršiti samoubistvo. A neko, opet, biti iznenada pomilovan. Lady with Hat
Time se inventar zatvoreničkih javnih drama iscrpljuje, jer se fundamentalna drama, kazna, kao nešto neizbeživo, ne računa, i ako ćemo pravo, svaka se može i „na kibli izdržati”. Sve su ostale drame tajne. Doživljavaju se u sebi, tek povremeno otuda izađu i premijerno se pokažu – reprize retko ima – robijaškoj publici kao opak incident. One, te tajne robijaške drame, predstavljaju duševnu osnovu za stanje hronične depresije koje opisujemo.

Da depresija ima svoju fizičku inkarnaciju, verovatno bi izabrala paučinu da je dočara. Paučinu po čijim tankim lepljivim žicama mili debeli pauk beznađa. Ide prema robijašu, širi crne, žvalave čeljusti, i mljackajući njima motri ga crnim hipnotičkim očima, umrtvljuje, ali do njega nikad ne stiže, nikad ga ne ubija. Samo ga muči svojim večnim prisustvom.


Siva paučina melanholične depresije, posuta prahom memorične truleži, rasprostrta preko predmeta i ljudi, obešena o prostor, kao suva krpa, između surih zgrada robijašnice, zidova i jedva pokretnih silueta zatvorenika u mirovanju. Depresija grobnice je mir smrti, depresija robije nepomičnost tinjajućeg života.

U zatvorima u kojima se vrši pogubljenje to je onaj strašan mir čekanja zore, u kome ne učestvuje samo samrtnik već ga živi cela tamnica. Mir razbijen dalekim koracima grupe ljudi, škripanjem vrata ćelije-smrtnjače, mrmorom poslednje ispovesti, ponekad, možda, prigušenim vapajem, a onda opet koracima što se vraćaju, krijući da više nisu isti, da su u njima sada i poslednji koraci osuđenika na smrt.

No comments:

Post a Comment