Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
10. Seksualne poteškoće
I one su u početku česte, ali se najbrže otklanjaju, ukoliko nisu vezane za druge povode, nabrojane od 1 do 9. Želja je ovde najbolji lekar. Da se pomešate s ljudima posle zatvora nemate nikakvu želju. S njima ste i do sada bili i niste impresionirani. Ali ženu želite.
Ljudi vam nisu nedostajali (osim u naročitom slučaju, ali u muškom zatvoru, i realno ne nedostaju), žena jeste. Moj prvi susret sa ženom posle robije bio je katastrofalan po oboje. Imao sam sreću da je osoba bila zrela i da su smetnje, u prvom redu njenim zalaganjem, brzo uklonjene.
*
Većina od ovih poremećaja privremenog su karaktera i izumiru sami od sebe. Relativno pristojan i uspešan posttamnički život ubrzaće njihovo otklanjanje. Produžene neprilike i na slobodi usporiće proces ozdravljenja.
U naročito teškim slučajevima poremećaji će zahtevati psihijatrijsko lečenje. U većini, nažalost, neće kao takvi biti shvaćeni, neće biti prepoznati i priznati za bolest (KZ sindrom), koja se kao i svaka druga leči, nego kao asocijalnost, uklonjiva voljom jedinke ili pritiskom okoline. Pošto ta volja redovno izostaje, okolina bezobzirno i kontraproduktivno pojačava sanitetski pritisak i time bolest pogoršava.
Pogoršanje može uzeti i tragične obrte. Bivši osuđenik Z. T. dosta dugo posle otpuštanja pokazivao je znake depresije. Izbegavao je društvo i sve socijalne obaveze porodice, koja je, u međuvremenu, u njima uživala. (Ta je građanska porodica, zapravo, na „svog robijaša” bila ponosna, on je predstavljao njenu ulaznicu u povlašćeni krug „boraca za slobodu”, činio je poznatom, te ga je zloupotrebljavala u reklamne svrhe.)
Kako se on nije dao, uobrazila je da ga zapušta i da je to uzrok njegovoj potištenosti i zlovolji. Odlučila je da ga malo prodrma. Počela ga je zlostavljati stalnim interesovanjem i nesnosnom brigom. Tovarila mu je sve nove i nove socijalne obaveze da bi ga iz „robijaške čamotinje” izvukla. Kako je to išlo teško, a on retko pristajao iz kuće da izađe, dovlačila je društvo u kuću. Društvo je, naravno, bilo ekstremno reakcionarno, može se reći čak i obsolescentno i išlo mu je na nerve. Takve je sretao i u Sremskoj Mitrovici.
(Na slobodi ih danas čovek može sresti jedino u emigraciji.) Stan im je počeo ličiti na tamničke skupne sobe, u kojima smo telesno i duševno gazili jedni druge. Posle godinu dana Z. T. je izvršio samoubistvo, a porodica mu se i do dan-danji pita – zašto? Šta mu je bilo? Porodica, naime, nije shvatila da ono što robijašu na slobodi najmanje treba, to je – nova robija.
Dakle, nov sistem stega, okova, zabrana. A to su, u prvom redu, obaveze koje se ne žele. Obaveze koje se nameću. Obaveze koje zarobljavaju. Vremena treba da u njima bivši robijaš ne vidi nov oblik zatočenja, nego prirodnu socijalnu dužnost.
No comments:
Post a Comment