Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
10. Seksualne poteškoće
Osetljivost eks-robijaša u tom pogledu slobodnom čoveku može izgledati bolesna – ona to i jeste – ali ona je realna, i neće se izlečiti nikakvim spoljnim pritiscima i apelima na razumnost. Pogotovo politikom „klina kojim se klin izbija”.
Odmah po izlasku, čekao me je kod kuće dug spisak obaveza, do kojih su roditelji veoma držali.
One su, uglavnom, bile kurtoazne naravi. Bilo je potrebno posetiti advokata, zahvaliti mu na odbrani i kasnijem staranju. (Pogotovu što nije honorisano.) Trebalo je obići rođake i prijatelje koji su se za mene brinuli i povremeno učestvovali u opremanju mojih paketa. Ja sam znao da je sve to potrebno, da to zahteva ne samo građanski red već nalažu i moja lična osećanja, ali sam posete svejedno odlagao, dobijajući napade besa kada bi me neko iz kuće na njih podsetio.
Opet se htelo mojim životom upravljati. Opet se oko mene dizao zid zatvora. Nije to bio isti zatvor, naravno, to je bio zatvor za koji sam se borio, ali ja sam ga tada odbijao. Odbijao sam konvencije koje danas smatram, pored moralnih normi, osnovom snošljive građanske zajednice i podnošljive demokratije.
U građanskoj kući kucanje na vratima zajedničkih soba nije uobičajeno. Ne pretpostavlja se da se u njima radi nešto što nije za javnost, pa bi ulazak valjalo kucanjem najavljivati. Sve do mog povratka s robije nije se kucalo ni u mojoj kući.
Majka je imala običaj da iznenada ulazi u moju sobu. Njena namera nije bila da me zatekne u bilo čemu ili uhodi. Postupala je, jednostavno, po domaćim običajima. Mene je to izbezumljivalo. U dnevniku sam zapisao: „Mama se opet šunja unaokolo. Osećam se kao u zatvoru.” Ona, dakle, tom prilikom nije ni ušla u sobu. Tek je, svojim poslom, unaokolo, oko moje sobe hodala.
Ali samo to nevidljivo hodanje, zločesto nazvano „šunjanjem”, s konotacijom „uhođenja”, mene je uznemiravalo. Nenajavljen ulazak u moju sobu podsećao me je na brutalan način na koji su stražari upadali u naše mitrovačke ćelije zbog pretresa ili kontrole. Zamolio sam je da to više ne čini i objasnio joj zašto. Shvatila je, iako je bila malo povređena. Kucanje je tada zavedeno u mojoj kući kao opšti manir, pa, evo, traje i danas.
Time hoću još nešto da kažem. Kada bi se, posle povratka kući, između bivšeg robijaša i njegove porodice mogao uspostaviti uistinu iskren odnos, mnogi bi se nesporazumi izbegli. On je, nažalost, nemoguć ili retko ostvarljiv. Razdvojen život tokom niza godina neizbežno ih je, ako ne emotivno, onda svakako psihološki udaljio jedne od drugih.
Odnosi se nastavljaju u međuprostoru koji ničim nije bio ispunjen i liče na zajednički život novopronađenih dalekih rođaka. Ili supružnika koji su se pre braka malo zabavljali, te se slabo poznaju i tek tokom prve bračne noći jedno u drugom otkrivaju i neke druge ustaljene navike osim polnih.
Dugo vremena ponašanje je uzdržano, nepoverljivo, usiljeno. Ukratko – veštačko. Inicijativa za iskrenost valjalo bi da potekne od robijaša, ali on za nju nema hrabrosti, kao što porodici za to nedostaje razumevanje.
No comments:
Post a Comment