Pages

Wednesday, May 04, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Robija ili vreme izopačenja 

„Naiđe vrijeme bez vjetra”, veli robijaš V. Zupan u Levitanu, „kad se zrak zaustavi na otvorenom prozoru i neće u ćeliju. Pluća se počnu gušiti, u ušima šumi. Kratke, burne svađe među zatvorenicima. Tučnjava. Pa opet tišina, soptanje astmatičara, zviždanje u tuberkuloznim plućima. Jedan tiho moli, možda moli boga da već jednom padne noć. Drugi mrmljajući kune. Neki polako hodaju gore-dolje u guščijem poretku, noge vuku za sobom kao pregaženi psi.

Šahisti bacaju jedni drugima figure u glavu. Starac prducka na kibli, uzdiše, stenje. Odnekud se čuje konjski topot. Čestice prašine. Da nam bace oružje u ćeliju, onog trenutka bi nas se oslobodili... Kad je takvo vrijeme, počinju pokušaji samoubojstva. Saznali smo za tri. Neki polude. Drugi pružaju otpor čuvarima. I zatvorsko osoblje postaje razdražljivo.” (Vitomil Zupan, Levitan, Globus, Zagreb 1983, str. 231–233.)

Najdepresivniji su meseci maj i februar. Obično se drži da je to, u slučaju maja, vezano s prolećem. Proleće je, međutim, sa svojim rastužujućim prvim jugovinama, kolebljivim vazdušnim pritiskom i psihosomatskim poremećajima, preživljeno još u aprilu, ponekad i krajem marta, pa su teške majske depresije, i januarske melanholije, vezane za spoznaju da vašeg imena nema – iako vam je obećano – ni na jednom spisku za pomilovanje.

Umesto toga se, blagodareći depresivnoj napetosti u potrazi za oduškom, verovatno našlo na nekom spisku za raport kod upravnika. Statistike, naime, pokazuju da su spomenuti meseci istovremeno i dani naglog porasta prekršaja zatvorske discipline. Neobjašnjivi postupci i nerazumljivi obračuni ispunjavaju vreme stalnim potresima.

„Zatvorenici hodaju kao marionete”, veli Zupan u Levitanu, „a duboko na dnu njihovih upalih očiju treperi sjaj ljudi koji su kao Dante još za života vidjeli najniži oluk pakla. Takve oči ne možeš zavarati vašarskim sjajem. Duševno stanje zatvorenika koji su godinama iza rešetaka potpuno je drukčije od svakog drugog stanja na svijetu.

Ludi su – a luđaci nisu; pijani su od naslućivanja slobode, a pijanci nisu. Ti ljudi gledaju tuđa sjećanja na prošlost kao što vani stari ljudi gledaju filmove, odbijajući ono što se ne slaže s njihovim iskustvom.” I dalje: „Ne odricati se svoje prošlosti koju dovoljno skupo plaćaš, ali i ne pripadati joj, jer te je izdala. Tako pokojnici gledaju na svoj život. A u uhapšeničkom životarenju ima odbljeska posmrtnosti.”

Sve što se na robiji zbiva, dešava se u stanju visoke duševne i nervne napetosti.

Ko ne shvata prirodu ovog inicijalnog stresa (četvrtog po redu posle hapšenja, susreta s često neopravdanom, pa i apsurdnom, suludom optužbom i torturom da bi se prihvatila, i najzad suda), i to u kumulativnom dejstvu, gde se udarci ne slažu jedan na drugi, već se u progresivnim skokovima nadopunjuju, da se na robiji stabilizuje, ali ne kao smirenje posle napetosti, već kao njena stabilizacija, kao pretvaranje napetosti u permanentno stanje,

status quo robijaške egzistencije, iznenadiće se i njegovim teškim posttraumatičnim posledicama, podudarnim sa simptomima što su ih zabeležila psihijatrijska istraživanja bivših zatvorenika koncentracionih logora. (Paul Thygesen, Knud Hermann, Rolf Willanger, „Concentration Camp Survivors in Denmark, Persecution, Disease, Disability, Compensation – A 23 Year follow up – A survey of the Long-Term Effects of Environmental Stress“, Danish Medical Biulletin, mart–april 1970, tom 17.) libby_bluefingerprint_4

Poređenje valja uzeti do jedne tačke kao uslovno iz nekoliko razloga, između kojih je činjenica da se u nemački konclogor, u pretežnom broju slučajeva – osim kod političkih prestupnika – ulazilo iznenada i bez prethodne psihološke pripreme u istrazi, mučenju i eventualno sudu.

Pretpostavke, pa i sigurnost izvesnih Jevreja, u porastu prema kraju rata, da će u logor biti otpravljeni, iako im je rečeno da idu na prinudni rad ili naseljavaju Istok, nisu u duševnoj, mentalnoj i živčanoj ravni ravnopravne sa sistematskim batinanjem polnih organa, čupanjem noktiju ili elektrificiranjem osetljivih nervnih čvorova na telu onih što će nakon regularne procedure biti poslani u regularne tamnice.


Bez obzira na nesumnjivu preliminarnu represiju, koja je prethodila masovnom odvođenju u logore, u ponižavajućim antisemitskim zakonima, segregacionističkim zabranama, javnim šikanama (beogradski su Jevreji iz uglednih kuća, posle dolaska Nemaca, rukama čistili klozete u nemačkim kućama, raščišćavali ruševine zaostale od bombardovanja itd.), oni su u logore ulazili srazmerno očuvani, i tek tu su doživljavali svoje prve velike šokove, specijalno saznanjem od kakve su vrste kupatila u koja su na kupanje odvedene njihove porodice.

Oni prvi, „regularci”, svoje su krupne šokove, svoje mučeničko krštenje, svoju zatvoreničku inicijaciju, već doživeli, pa im se robija, ma kako stroga, barem u prvo vreme, čini ozbiljnim olakšanjem i predahom u torturi koji dopušta pribiranje i oporavljenje.

No comments:

Post a Comment