Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Robija ili vreme izopačenja
Uništenje libida, izostajanje menstruacije kod žena, erekcije kod muškaraca, upadljivo među tim posledicama, nije posledica jedino slabe hrane i kljukanja preparatima bromata s njom pomešanih, već i nagle promene sredine i degradirajućih uslova za život. Ove su somatske promene u logoru trajnije nego na robiji, srazmerno težim okolnostima, a naročito stalnoj smrtnoj opasnosti u kojoj se logoraši nalaze, a koju mirnodopski robijaši ne poznaju. Do izvesne mere su je upoznali jedino golootočani, pa su ti psihosomatski simptomi u njih sličniji bivšim nemačkim logorašima nego bivšim mitrovčanima. Robijaši se od stresa relativno brzo oporavljaju. Muškarcima se vraća erekcija, a ženama menstruacija, na šta logoraši mogu računati tek dosta dugo posle oslobođenja. Oni u logoru nikad neće maštati o ženi kao predmetu seksualnih želja – samo o ženi kao majci ili supruzi – a imaginacija će im skoro u potpunosti biti posvećena hrani i izbegavanju smrtonosnih selekcija. Prljavi razgovori na temu žene u logoru nisu poznati, dok na robiji uzimaju najveći deo zatvoreničke konverzacije. Pokušaj da se ovo objasni razlikom u socijalnom sastavu između regularne tamnice, nastanjene pretežno kriminalcima, i logora, sa normalnim i nevinim građanima, nije dovoljan, jer se i na robiji bivši građani bez oklevanja upuštaju u teme kojih bi se na slobodi stideli.
Ali najveća sličnost između ove dve kategorije utamničenih ljudi zapaža se u emotivnoj sferi, u osećajnoj otupelosti, tzv. afektivnoj anesteziji, premda je ona u logoru znatno veća nego u običnom zatvoru („kontakt s drugima je izgubljen u afektivnoj anesteziji, zajedno s intimitetom života, prijateljstvom, moralnošću i respektom spram smrti i mrtvima”),( E. Minkowski u Danish Medical Bulletin, mart–april 1970, tom 17, str. 76.) čemu valja dodati i potpuno iščezavanje socijalnih manira.
Iščezavanje socijalnih manira, građanske društvene uglađenosti, konvencija u ponašanju, zapaža se i u tiranijama, pa ih to još više morfološki približava zatvorima. Posle 1944. nije iz oslovljavanja nestala samo „buržoaska” titula gospodina i gospođe. Zajedno s njom nestali su svi oblici javne učtivosti, pa i konvencionalne ljubaznosti, koja je, ma kako formalna, život činila ugodnijim. Zapamtimo ovo kada budemo razmatrali zatvorske aspekte slobode.
Ponekad nas, kada čitamo ispovesti iz logora, ili gledamo dobro pogođene, na dokumentu zasnovane filmove iz života u žicama, zapanji odsustvo afekta, prirodnog sentimenta, pa često i ljudskog saučešća. O poštovanju mrtvih i odnosu prema njihovim zemnim ostacima ni govoriti ne treba. U masovnoj smrti mesta za obzir prema pojedinačnoj nema. Zar nismo, uostalom, i na slobodi, u sređenom i uređenom građanskom životu, među utvrđenim konvencijama ponašanja, u koje, razume se, spada i saosećanje, ako nas na njega već vlastito srce ne tera, zar nismo zapazili da je poštovanje hirurga prema ljudskom telu minimalno, grobara i prislužnika mrtvačnice spram leša nikakvo, a advokata prema ispovestima svojih klijenata često potpuno lažno.
Još jedan pojam može biti preuzet iz logorologije, nove nauke o koncentracionim logorima, na koju nas je prinudio prosvećeni XX vek. To je KZ sindrom, zbir psihosomatskih simptoma što još dugo nakon oslobođenja karakterišu bivše logoraše i ometaju njihovu resocijalizaciju. I bivše robijaše, takođe, premda u malo manjoj meri, opet saobrazno prirodi razlike između koncentracionog logora i mirnodopske tamnice. Posle oslobođenja i kod jednih i kod drugih nastaje period euforije, preterane aktivnosti, preduzimljivosti i angažmana, kao da se želi nadoknaditi izgubljeno vreme, kao da se razume kako je njegov gubitak bio najveća kazna. Postepeno, međutim, javljaju se razni alarmantni znaci KZ sidroma.
No comments:
Post a Comment