Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXVII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
10. Seksualne poteškoće
S druge strane, usled otežanih uslova preživljavanja, ulaskom među tamničke zidove, često već u istražnom zatvoru, nestaju mnoge neurotične smetnje kojih se na slobodi, pod normalnim okolnostima, nikako nismo mogli osloboditi. Alergije na polen, nervne migrene, sitne neobjašnjive fobije, izvesni oblici astme, psihosomatske smetnje, uglavnom, iščezavaju, da se posle oslobođenja obnove.
I ne jedino tek posle konačnog oslobođenja. Dovoljno je da hronična napetost u zatvoru privremeno popusti, astmatičar će ponovo dobiti napad, a fobičar se ponovo uplašiti mraka, kroz koji je do maločas slobodno prolazio. I ozbiljnije slabosti i bolesti mogu tom psihosomatskom stranputicom biti odložene. Ja sam, na primer, oduvek bio sklon nazebima i plućnim komplikacijama.
Pod istragom na Obilićevom vencu, iako je zima s 1948. na 1949. bila oštra, a mi od nje nezaštićeni, nijednom se nisam razboleo. Ljudi su u snežnom februaru izdržavali i po nekoliko dana „ledenjače” bez nazeba, a kamoli pneumonije. Moj je drug S. D. imao otvorenu, ničim lečenu tuberkulozu, tokom celog robijanja, a umro je na slobodi, posle godine dana intenzivne i stručne nege.
Prof. Leo Eitinger, i sam logoraš Auschwitza, ovako pojavu opisuje:
„Bili smo otposlati u novi subkamp, u koji esesovci još nisu došli, i naši kapoi nisu znali šta s nama da rade, ni za kakve smo poslove predviđeni, te smo nekoliko dana živeli oslobođeni mučenja i patnje. Jednostavno smo sedeli i čekali i za vreme tih dana ja ne znam koliko mi je zatvorenika došlo sa psihosomatskim žalbama. Oni su, prosto, dobili vremena i prostora da te smetnje opet razviju, da o njima misle.”(Anton Gill, The Journey back from Hell – Conversation with concentration camp. survivors, Grafton Books, 1988, str. 104. )
Za prof. Eitingera u tome nema misterije. On smatra da su se manje brige jednostavno povukle pod pritiskom većih – briga oko opstanka. Kad su veće, u odsustvu SS, privremeno nestale, sitne su brige ponovo zauzele prazan prostor logoraškog interesa. Postoji, međutim, i drugo objašnjenje, koje bi se s prvim dalo kombinovati.
Logoraši u tom subkampu nisu mogli samo sedeti i čekati. Morali su misliti šta ih čeka kada SS najzad dođe, jer da će doći sumnje nije moglo biti. Neizvesnost je tada vratila stare brige kao psihološku odbranu, kao zid pred stvarnim brigama, o kojima se nije htelo misliti.
I kada god o zatvoru i zatvorenicima govorimo, bez obzira na to zateknemo li ih u rešetkama ili pošto su pušteni, upoznamo li ih, dakle, na slobodi, nikad ih ne smemo u potpunosti tretirati kao normalne ljude.
Ukoliko su iskušenja kroz koja su prošli bila veća, a naročito ukoliko su ih morali preovlađivati na način nepriznat moralnim normama zatvorske civilizacije (kapoi, cinkaroši, ljudi koji su pri izlasku neku obavezu potpisali, ljudi koji su, makar i pod prinudom, nad svojim drugovima obavljali dželatske funkcije), njihovo odstupanje od standardne normale ponašanja biće veće, premda, na prvi pogled, ne mora biti i uočljivije.
No comments:
Post a Comment