Pages

Tuesday, June 14, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvorski plemenski običaji, kultovi i mitovi 
Neobičan kraj afere belih mantila 

– Pa šta?
– To znači da pomoćnik ne može izdati lek, niti ga ja u knjigu zavesti, ako nije vezan za neko ime.
 – Ali za to ime možete vezati više lekova nego što mu izdate i višak ostaviti za Belu kuću.
Priznao sam da to možemo, ali i da je riskantno. Nadzornik, doduše, nije na nas naročito pazio, uglavnom je dremao ili čitao novine, i kraj njega se moglo krasti. P

oteškoća je ležala na neočekivanoj strani, u novom lekaru. Dr L. J. je već bio na slobodi. Krijumčario nam je u zatvor karte pune alkoholičarskog životnog entuzijazma i polnog elana, koje su mi išle na živce. U bolnicu je došao drugi lekar, najgori od svih koje sam, mimo nenadmašnog dr Lanjija, upoznao.

Em mu je kazna bila mala, em mu se kući žurilo, em – bio je ništarija nezavisno od svega toga. S njim se ništa izvan kućnog reda nije moglo preduzeti. Za lenje zatvorenike – a svi su takvi – nastali su apokaliptični dani. Pošteda se delila na apotekarske kašičice. „Paviljon za ladanje” političkih zatvorenika definitivno je zatvoren.

Politički su se zatvorenici do daljeg morali odmarati na prošlim idealima ili budućim lovorikama. Sve sam to vezi rekao, ali je nisam impresionirao. Fanatike je nemoguće impresionirati. Inače ne bi bili fanatici. – Onda ćete morati raditi bez njega – kazao je mirno. Obavestio sam pomoćnika o novom zahtevu. Odmah je pristao. To me nije čudilo.

Bio je srčan čovek, bivši podoficir Kraljevske vojske. Čudilo me je što sam ja pristao. Niti sam bio srčan, niti kraljev podoficir. A, nadao sam se, niti budala. dog_muzzle_growl
Postupak je bio jednostavan. Na ordinacijskom pregledu lekar bi propisao neki lek za umirenje živaca ili utišavanje reumatičnih bolova i odredio njegovu količinu. Ona je zbog njegove palanačke štednje – i on je, naime, imao nesrećno detinjstvo – i njegovog epskog kukavičluka uvek bila znatno ispod uobičajene doze za te bolesti izdavane na slobodi, a svakako ispod doze potrebne bolesniku.


Lekarevo državotvorstvo okrenulo se u našu korist. Budući bedno mali, ja bih broj pilula u ambulantnoj knjizi uvećao za broj namenjen Beloj kući. Lekarski pomoćnik bi na moje diskretne znake prstima višak trpao u džep bolničkog mantila. Ja sam lekove sutradan predavao vezi, a ova dalje, tajnim, ponovo uspostavljenim kanalima, prosleđivala u samice.

Operacija je dosta dugo tekla neometano. Lekar nije imao razloga da kontroliše ambulantni protokol, a mesečni je inventar, pravljen u prisustvu nadzornika bolnice, pokazivao uredno slaganje izdatih lekova i preostalih zaliha. Iz Bele kuće su dolazile dobre vesti.

Ona trojica bolesnika bolje su se osećala. A i činilo se da se istraga nad njima bliži kraju. Posle odlaska starog pomoćnika, uostalom, ona izgleda i nije više vođena, a i ako jeste, nikako ažurno. Novi se pomoćnik još nije u poslu snašao, a upravnik nije žurio da slomi granu na kojoj je udobno jahao.

„Afera belih mantila” izdisala je od pomanjkanja policijske stvaralačke volje.

A onda je uhvaćen jedan od krijumčara lekova. On nije priznao odakle potiču, ali to i nije bilo potrebno. Jasno je bilo da mogu dolaziti jedino iz bolnice. Izvršena je iznenadna kontrola ambulantnih registara i ustanovljena čudna diskrepancija između doza lekova protiv reumatizma i živčanih poremećaja – upravo onih što su u Beloj kući otkriveni – i lekova prepisanih za druga oboljenja.

Lekar je, peneći se, tvrdio da on nije u toj „enormnoj” količini prepisivao preparate za živce i reumatizam, jer da jeste, izdavao bi u tom broju i druge, a, kako se iz knjiga belodano videlo, to nije činio.

Ja i pomoćnik smo se bezočno kleli da je upravo to činio, samo je senilan, pa se ne seća.

Nije teško predvideti kome se poverovalo.

Moja humanističko-lopovska karijera bila je završena.

U međuvremenu, ni „našim paćenicima iz Bele kuće”, ni čoveku koji je održavao vezu s njima i došao do ove krasne ideje – ništa nije bilo.

Meni je bilo.

Došao je na red moj život s pacovima.

No comments:

Post a Comment