Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Zatvorski plemenski običaji, kultovi i mitovi
Moj život s pacovima
Istog oktobarskog prepodneva, hladnog i prozeblog, odvedeni smo lekarski pomoćnik i ja u podrum.
Bio je prvi u mom tamnovanju. Iz današnje perspektive, pa i iz perspektive svega čime sam zadužio upravu, mogu ovo izmicanje podrumskim kaznama smatrati pravim čudom. Ne mogu verovati da je ono posledica neke moje naročite nadarenosti za život u zatvoru, niti nataloženog robijaškog iskustva. Obe odlike, prva ako uopšte postoji, druga ako se valjano iskoristi, mogu, razume se, biti od pomoći, ali ne mogu zameniti puku sreću.
Poznavao sam izvanredno vešte robijaše koji jednostavno nisu imali sreće. K. D. iz Niša se krio u kamarama drva u zatvorskom krugu. Tri dana su ga uzalud tražili. Zatim je drvo, zajedno s njim, utovareno u furgone i, pre nego što se on izvukao, istovareno u dvorištu Sremske Mitrovice.
Prvi čovek kome se begunac, robijaš Z. L., na slobodi obratio bio je milicioner u civilu. Protiv ovakvih se pehova ne možete boriti. Ako ste malerozni, jedino se možete pomiriti sa sudbinom i ne preduzimati poduhvate koji računaju na sreću.
Podrum se prostirao na jedva nekoliko kvadratnih metara nepatosanog poda, nabijenog crnom, vlažnom zemljom koja je zaudarala na trulež i memlu.( Nedavno sam doznao da se po takvim podrumima naših kazamata danas gaje pečurke. Vlaga im svakako pogoduje, ali, toplote što se tiče, ne verujem da bi onda, na temperaturi na kojoj sam ja u podrumu bio, naročito uspevale.)
Ličio bi na srednjovekovne tamnice, engleske dungeons, da sa stropa nije visila žicom premrežena škiljava žarulja, koja je, ne gaseći se, jednovremeno emitovala i imitirala svetlost, jer podrum nije imao prozora. Svetlost nije trebala osuđeniku – koji je, još po mitrovačkoj austrougarskoj tradiciji, što ju je opisao oduševljeni sudija D. Soldatović, sasvim pristojno mogao egzistirati i kao krtica u mraku – nego stražaru da ga kontroliše i sprečava u zabranjenim radnjama, među kojima je naročito branjeno i kažnjivo bilo samoubistvo.
U podrumu se ljudi nikad nisu ubijali. Po pravilu, ubijali su se ređe u ekstremnim situacijama nego posle njih, u mirnim intervalima između dve krize. Kao da je organizam, pod pritiskom, uspeo iscediti iz sebe i poslednje, do sada neutralne snage i suprotstaviti se neprijateljskoj invaziji. Otpor trenutnom ugrožavanju angažuje robijaša u toj meri da na sebe u doslovnom smislu više ne misli, iako, zapravo, već time misli samo na sebe.
Dok drhteći i masirajući mišiće koračate, u svojoj krletci, između smrzlih zidova ledenjače, nemate vremena na samoubistvo da mislite. Na umu imate jedino kako ćete se zagrejati. O smrti počinjete misliti tek kad neposredan pritisak prestane, kad ste do idućeg na miru ostavljeni. Tada se, ako ste slabi, ubijate, ili samoubistvo barem pokušavate, nadajući se intimno da vam neće uspeti, da će neko na vreme naići.
U međuvremenu, ne ubija vas muka koja teče, nego ona koja će tek poteći, koja se očekuje, hranjena mukom koja je protekla, što ste je već izdržali. Ne popušta se saslušanju dok traje, nego tek u očekivanju idućeg, isto tako ili još gore bolnog no što je bilo minulo i podneto.
U uglu je stajala izanđala kibla od metala, čuvajući i još emitujući stare smradove.
Od svih instituta zatvora, kibla me je uvek najviše impresionirala. Bez obzira na to što nije uvek baš najbolje izgledala, u stvari, izgledala je mahom odurno, u njoj je bilo nešto osebujno, nešto veoma intimno i umirujuće, s jedne strane, s druge pak, čuvala je u sebi i nešto zajedničko, nešto što je pripadalo samo zatvorskoj civilizaciji i nijednoj drugoj.
Ona je najubedljivije izražavala kontinuitet, kao što ga za neki narod izražava njegova drevna nacionalna zastava. I kada bi mi zaiskali da izaberem simbol tamnice, nešto što bi joj na grb moglo doći, ja bih, bez najmanjeg dvoumljenja, izabrao – kiblu. Pre ključa koji može reprezentovati i druge ljudske ustanove, ili rešetaka što ih zatvor deli sa zoološkim vrtom.
Kiblu, međutim, zatvor ne deli ni sa jednom drugom humanom institucijom. I kao što porcelanski nokšir, nastao od engleskog pisspota, koji se praznio na ulicu, po glavama prolaznika, najbolje predstavlja ustanovu građanske porodice, metalna kibla najbolje izražava dušu one zatvorske.
Zato sam, zamišljajući u romanu 1999 otkrivanje arheološkog nalazišta Gulaga posle milion godina, između svih robijaških artefakta kibli dodelio najreprezentativniju ulogu. Budući su arheolozi uspeli da dešifruju upotrebu svakog iskopanog predmeta te čudesne i savršene ljudske civilizacije, samo ih je mučila tajna kible, sve dok jedan od njih čistom logičkom dedukcijom nije došao do istine da je to kultna tvorevina, materijalna predstava najvišeg gulaškog božanstva, ukratko – ikona njihovog boga.
No comments:
Post a Comment