Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Zatvorski plemenski običaji, kultovi i mitovi
Moj život s pacovima
Vrata na podrumu bila su gvozdena, zarđala, s prečagom preko sredine, metalnom špijunkom u gornjoj polovini i četvrtastim šuberom za prijem hrane u donjoj. Otvarana su jednom dnevno, ujutru da izbacim kiblu, preuzmem porciju mlake kafe i parče tvrdog hleba i da me stražar „prebroji”.
U ovo podzemlje šumovi zatvora nisu dopirali, a hod ključara, koji je s vremena na vreme dolazio i kroz špijunku me nadzirao, nije se čuo. Nisam čuo ni kažnjenike u drugim podrumima, iako je ovih moralo biti. Podrumi su, zapravo, uvek bili puni.
To je i bio razlog što su disciplinske kazne podrumom bile srazmerno kratke, pre sedam nego četrnaest dana, što bi više odgovaralo i vaspitnoj svrsi kažnjavanja i ljudskoj izdržljivosti prema Standardnom minimumu OUN i policijskoj osobnoj naklonosti. I Mitrovica i Niš behu stari, dotrajali, a iznad svega tradicionalni zatvori, predviđeni za redovnu upotrebu redovne države i odgovarajuću zatvorsku populaciju, nipošto za vanredne prilike ili revolucionarno pravosuđe.
Ja, nažalost, ne raspolažem statistikama, a komunisti ne verujem da će se oko njih naročito truditi, ali već i one delimične i stidljive u opticaju poređenjem otkrivaju da je u Kraljevini čak i za vreme „belog terora profašističke vojnomonarhističke diktature” (da harmoniziramo sve izraze korišćene u definisanju Jugoslavije između dva rata) kroz naše kazamate prošlo nebrojeno manje političkih krivaca nego u Republici, zemlji revolucionarnog komunističkog „crvenog terora”.
Već sam zabeležio da je samo u dva transportna vagona osuđenika koji su se ranih pedesetih prebacivali iz Mitrovice u Niš bilo više dosuđenih godina robije nego što je na celokupnoj teritoriji „krvave tamnice naroda” bilo političkim krivcima podeljeno 1929, u vreme ustavne krize i diktatorskog kraljevog režima. (Prema seriji članaka „Politički zatvorenici u Jugoslaviji“ u Borbi, započetoj 21.5.1987.)
Interesantno je da je, prema istom izvoru, političkih kriminalaca u radničko-socijalističkoj Jugoslaviji godine 1986. najviše bilo među radnicima (37,3%), nekad levim studentima (23,6%) i nekad progresivnim intelektualcima (12,2%), a isto među tradicionalno konzervativnim zemljoradnicima (12,2%) i znatno manje među reakcionarnim zanatlijama (2,1%). (U međuvremenu je 1987. godine za sva zakonom predviđena krivična dela u SFRJ optuženo oko 150.000 ljudi, ali koliko je od njih suđeno i osuđeno ne kaže se.)
Jednostavno nije bilo mesta.
Uobičajeno rekognosciranje okoline, prvi čin zatvorskog snalaženja u novom prostoru, nije dovelo ni do kakvih spektakularnih otkrića. Zidovi behu od crvene cigle s koje je davno odran malter. Nisu sadržali nikakve zapise. Stanovnici podruma nisu kao samičari raspoloženi za poeziju.
Da li je u pitanju privremenost podruma, koja melanholiju, tako potrebnu pesmi, nije inspirisala – jer mrak joj je mogao samo pogodovati – ili su posredi drugi razlozi, ne znam. Tek, u svakoj sam samici, ako juče nije okrečena, nalazio arheološka svedočanstva ljudskog prisustva. Ovde se, osim u zadahu kible, ono nije osećalo.
Zidovi podruma obilno su vlažili. Neke su cigle bile već dobro okrunjene tom vlagom, druge rasklimatane. Kad sam jednu izvukao, iza nje se ukazala tamna rupa. Zavukao sam ruku, ne stigavši do dna. Vratio sam je umrljanu garom i mokrim trunjem. I okuženu mirisom koji nisam odmah prepoznao, ali sam razumeo da je animalan.
Boravio sam u tamnjači, znam šta je život u mraku. U početku vam je nesnošljivo. Ne znate gde ste. Ništa ne vidite, ništa ne čujete. Gubite orijentaciju u vremenu i prostoru. Gubite je, razume se, zato što je tražite. I tražite panično, navikli sa slobode, u kojoj ste uvek bili postavljeni i u definisano vreme i u definisan prostor, da vam ona, ta dvodimenzionalna sigurnost, bude osa egzistencije.
Napolju ste, naime, u svakom svesnom trenutku mogli i morali znati gde ste. Inače biste poludeli od straha. Kada biste imali više ovakvih iskustava, ne biste se za ovaj prostorno-vremenski sindrom vašeg položaja toliko brinuli. Znali biste da se nalazite u nekom prostoru, u nekom vremenu, da su oba humana, jer ste u njima nasledili nekog čoveka, a slediće vas drugi, i to bi vam bilo dovoljno.
Umesto toga, posvetili biste se preživljavanju. Ali vi sve to još ne znate. U tamnjači ste prvi put i prirodno je što u klopku upadate. Suludo se između zidova krećete, vapeći za prostorom koji vam, zapravo, ne treba, i za vremenom, koje vam treba još manje. A onda se u vama bude pradavni nokturnalni preci pleistocena, koji su na pojilo išli samo noću, i, držeći vas za ruku, pomažu vam da se bez svetlosti, bez mesečine snađete. Da se kao životinja krećete po mraku.
No comments:
Post a Comment