Pages

Friday, June 17, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXXIX deo

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvorski plemenski običaji, kultovi i mitovi 
Moj život s pacovima 

Taj je mrak potpun i stoga – nevidljiv. Vi ga jednostavno ne opažate. On, ako ga dobro shvatite i iskoristite, neograničeno širi prostor što su ga vaši neprijatelji zamislili da vam za kaznu suze na nekoliko kvadratnih metara. To je paradoks na koji nisu računali. U tamnjači vi niste u maloj ćeliji, u svakom slučaju, prostoru koji ima neke vidljive granice. Vi ste u samom beskraju.

Tama podruma je nešto drugo. Ona je mnogo teža, jer je dublje sa stvarnošću vezana. Na sijalici jačine lojanice, s čestim gubitkom kontakta, tama ima močvarnu, muljastu, sivozelenu boju gnoja. Baš zato što nije potpuna, vidljivija je od mraka. Mrak prave tamnjače, crn kao crnica, ničim neuznemiravan, ima sposobnost samostalne transformacije.

U njemu se obrazuju utvarni oblici koji ni od čega ne zavise, osim od umešnosti vaše mašte da tim slobodnim vizijama date imena, i da ih sačuvate od nove promene. U polutami podruma ostaci svetlosti pretvaraju mrak u košmar. U njemu je uvek sve u halucinantnom pokretu, sve se menja, komeša, sve jednako preobražava kao u lavi koja se stinjava.

Bilo je nepodnošljivo hladno. Iako smo ušli u oktobar, zimska odela još ne behu podeljena. Imao sam na sebi košulju i letnju sivu bluzu. Bilo je to jedno od metodoloških načela zatvorskih disciplinskih kazni. Zimi ste odvođeni u ledenjaču, leti trpani u dušegupku. Sve je protivu vas korišćeno. Pa i klima. Kazna vas je morala uveriti da je protivu vas i priroda, sam život.

Hodao sam od zida do zida, ispuštajući iz usta paru i trljajući mišiće sve dok se ne bih umorio, a zatim sam snagu vraćao sedeći na kibli. Stalan rad ruku me je iscrpljivao i, kanda, posle dužeg trljanja muskula, više nije donosio početnu ublažujuću vatru. Prestao sam s masažom i dozvolio da izvesno vreme zebem.

Kad bih osetio da mi se hladnoća uvlači u kosti, opet bih krenuo da se trljam, masirajući se sve dok udovima ne bih povratio izgubljenu toplinu. Potom bih se opet hladio. Znao sam da je pod ovim okolnostima – hladnoća je u tom pogledu gora i od gladi – nemoguće, ili barem vrlo teško zaspati i tim oprobanim putem pobediti vreme, i ovde najopasnijeg zatvorenikovog dušmanina. Ona nikad neće doći do ekstrema koji vas uspavljuje, uvek će vas držati budnog i mučiti na njegovim toplijim granicama.

Nisam znao za smenu dana i noći. No, to me nije zabrinjavalo. Naprotiv. Pomagalo mi je da pobedim Vreme, primivši ga kao celinu koja stoji, dok bi se smenom dana i noći kretala i zahtevala od mene da ga opažam kao nešto što proždiru skakavci, što mi izmiče, što za mene uzalud teče. Upravljao sam se prema fiziološkom ritmu organizma. dissidentpresident

I danas, kada sam pri kraju nekog većeg rada, kome sam se sav prepustio, napuštam dogovorenu porodičnu rutinu i svoj dnevni raspored podređujem komandama unutrašnjeg fiziološkog ritma. Radim kad mi se radi, spavam kad osetim umor, jedem kad ogladnim. Na taj se način nijedan dan ne ponavlja i nije mehanička kopija prethodnog.


Jednom obedujem u 10.00 pre podne, 19.00 po podne i 03.00 posle pola noći; drugog u 08.00 pre podne, 15.00 po podne i u ponoć; jednom ležem u 20.00 uveče, ustajem u 02.00 noću, a drugi put se dižem u podne, a ležem u 07.00 izjutra. Između toga radim onako kako mi radni elan zapoveda.

Spavao sam, kada bi umor od hodanja pobedio hladnoću, sedeći na cipeli, naslonjen na kiblu, koju sam prislonio uza zid da ne padne. Hleb i kafu delio sam na tri dela, da bih udovoljio navikama stomaka, a ne što sam bio racionalan, ukoliko racionalan nisam bio zato što sam poštovao te navike. Nisam, u stvari, osećao ni glad ni žeđ. Barem u početku. Kasnije sam počeo žedneti. Žeđ je poticala od groznice, a ova od prvih posledica tuberkuloze. Jedino me je mučila hladnoća.

U početku sam još i mislio na mogućnost da budem suđen ako ljudi u Beloj kući popuste. Čak sam razmišljao o tome kako bih se branio. Zamišljao sam sud – simptomatično, zar nije? – ne istragu, iako je neizbežna, iako mu mora prethoditi, smotreno je zaboravljajući. Kroz još jednu istragu nije mi se ni u mašti dalo da prođem, pa to ponovo otvara pitanje zašto ove uspomene uopšte pišem.

Odgovarao sam na pitanja sudije i tužitelja. Moji su odgovori uvek bili inteligentno, podmuklo pametno smišljeni i ubedljivi. Sjajni, zapravo! Moji neprijatelji prosto nisu imali reči. (Dabome da nisu, nisam im dao da je imaju. Ovo je bio specijalan sud. Oni su imali njihov. Ovaj je bio moj.)

Valjda i zbog toga, nikako me nisu mogli priterati uza zid i dokazati mi „kontrarevolucionarnu zaveru za obaranje ustavnog i državnog poretka jednog socijalističkog zatvora”. Iako sam iz iskustva znao da će eventualna stvarnost novog suđenja biti drukčija, i manje mi naklonjena, nisam se mogao odlučiti na poštenu igru i sudijama u toj preventivnoj rekonstrukciji dati šansu.

No comments:

Post a Comment