Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Zatvorski plemenski običaji, kultovi i mitovi
Moj život s pacovima
Zamišljao sam i druge varijante procesa. Najpre moje puno priznanje. „Priznajem sve navode javne tužbe”, kažem tihim, mirnim, samopouzdanim glasom. „Nemam im ništa dodati, ni oduzeti. Prvo nije moja dužnost, drugo nije moja volja. U svoju odbranu nemam šta reći. Niti ću za milost moliti.” Sudije klimaju glavama, zadovoljne su, imale su lak posao.
„Niti ću se braniti, niti za milost moliti, jer mi vaš pravni položaj to onemogućuje.” Sudije čulje uši, ne razumeju, vide da nešto nije u redu, ali ne znaju još šta je to. „Izvedeni iz jednog nelegitimnog poretka, vi ste i sami nelegitimni i nelegalni. Odbranom bih vas priznao kao sud. A vi to niste.” Sudije su uznemirene, zgledaju se, tužilac ustaje s mesta. „Vi ste uzurpatori koje ne priznajem, i čiju presudu u načelu odbijam.”
Onda se, ne znam kad i kako, svaka misao izgubila. Utonuo sam u bolestan polusan, u kome su sati, možda i dani, proticali neosetno. Znao sam da imam groznicu i čuo sebe kako kašljem, ali mi se činilo da to nisam ja, da kašlje neko drugi.
I uopšte, imao sam utisak da se sve to ne događa meni, da ravnodušno, bez saučešća posmatram nepoznatog izmršavelog, neobrijanog, zapuštenog robijaša kako umire, sedeći na kibli, u nekom tajanstvenom mračnom i hladnom podrumu.
Tada sam upoznao svog prvog pacova.
O tim sam životinjama do tada malo znao. Jedino mi beše poznato da pripadaju rodu Rattus, kod nas odomaćenom u obliku smeđe ili sive vrste Rattus norvegicus. Znao sam takođe da su mesožderi, da se brzo kote, žive u tmini, prenose kugu i da ih ne volim. Bili su mi, kao i većini ljudi, odvratni, mada nisam znao zašto.
Životinje u robijaškom životu i inače ne igraju značajnu ulogu. Ako ne radite kao slobodnjak na zatvorskim ekonomijama, malo ima izgleda da ijednu vidite. Pse srećete uglavnom na transportima. Ali tada, ranih pedesetih, i njih je malo bilo. Još nismo dobro istrenirali ni socijalističke policajce, da bismo imali vremena za socijalističke pse.
Od životinja ste, na udaljenosti, mogli videti pokoju pticu, mahom golubove i vrapce, a u Nišu i pokoju lastu. Jedino je u izobilju bilo insekata – stenica, vašaka, buva, muva i mrava. I malo glodara – miševa i pacova. No, sve u svemu, može se reći da su vaši, buve i pacovi jedine domaće životinje robijaške civilizacije.
Iz polukome me je prenulo lomljenje cigala, a potom tiho skvičanje. U početku nisam uspeo da se orijentišem i ustanovim odakle potiče. A onda mi se učinilo da mu je izvor u zidu, u blizini rupe koju sam već prvog dana otkrio. Prišao sam joj. Nije izgledala kao ranije. Sada je bila zatvorena odronjenom ciglom. Uklonio sam je i tako olabavio onu iznad nje. I ona je skliznula.
Skvičanje se ponovilo. Izvukao sam i treću. Ispred mene je zevnula rupa. Poremećen, ceo se red unutrašnjih cigala survao i natrpao u hrpu koja se micala. S naporom sam neke od njih raskrčio.
Ukazala se siva, prašnjava njuška pacova, još pritisnutog teretom. Crvene oči su mu unezvereno kolutale. Skičao je i tresao se u nastojanju da se oslobodi pritiska teških cigala. Niz njušku mu je curila zelenkasta pena. Shvatio sam da je rijući po unutrašnjosti zida oslabio njegove istrošene spojeve i izazvao usov. Sad se ispod njega koprcao.
Oprezno sam ga oslobodio. Iskočio je iz rupe i, vukući zadnju nogu, potrčao prema suprotnom zidu. Došavši do zida, pojurio je, koliko mu je ozleda dopuštala, natrag, ali njegove stare jame više nije bilo. To ga je izbezumilo. Skičeći, jurio je duž zidova. Vratio sam se na kiblu i umirio da ga ne plašim. Najzad je stao. Drhtao je, pribijen uza zid. Posmatrali smo se neprijateljski.
Nije bio veliki. Verovatno je i mlad bio. Možda za svoju vrstu u mojim godinama. Nije imao prijatne oči, ali ko bi ih u ovoj situaciji imao. Pitao sam se šta da radim. Da li na vrata da lupam i dozovem stražara? On bi ga svakako ubio i u tome beskrajno uživao.
Nije mi se dalo da ga izdam. Njegova je bespomoćnost bila ravna mojoj. Vratio sam se rupi i pokušao da je raskrčim, da mu omogućim vraćanje u zid, njegov dom. Činilo mi se da sam uspeo. Rupa je sada izgledala dovoljno velika. Povukao sam se na kiblu i rekao mu:
– Hajde, prijatelju, briši!
No comments:
Post a Comment