Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Zatvorski plemenski običaji, kultovi i mitovi
Moj život s pacovima
Kao da me je razumeo, šepajući, ali više ne trkom, uputio se rupi i u nju zavukao.
Prošlo je izvesno vreme i ja sam ponovo zadremao.
Opet sam čuo skičanje. Glava pacova virila je iz pukotine.
– Šta je? – pitao sam.
Uputio sam se rupi, a on ponovo uskočio. Ovog puta nije bio toliko uznemiren kao ranije. Samo smotren. Uvučena ruka napipala je kraj hodnika s obe strane pukotine. Prsti su na levoj strani nailazili na čvrst zid. Na desnoj, cigla se klatila, ali nije popuštala. Trudio sam se izvesno vreme da je pomerim, ali mi nije uspelo. Nisam imao nikakvog alata. Oduzeli su mi bili i kašiku, da bih jeo iz porcije, kao pas.
Pacov me je posmatrao, čekajući.
– Kako bi bilo da se malo i sam pomučiš? – rekao sam.
Nije se micao.
Ponovo sam osetio hladnoću. Došlo je vreme mojoj šetnji. Da ga ne bih prepao, koračao sam duž suprotnog zida. On se uznemirio.
– Žao mi je – rekao sam. – Ali ako ne koračam, smrznuću se.
Setio sam se da ga moram oterati na rad u rupu. Prešao sam na šetnju duž njegovog zida, a on se premestio uz onaj s rupom. Ponovo se u nju zavukao. Oslušnuo sam. Čulo se njegovo krtičije rovanje.
Posle izvesnog vremena, seo sam na kiblu da jedem. Otkidao sam od hleba sitnu parčad i dugo ih u ustima žvakao pre nego što bih ih progutao. Jedući duže, pomagao sam utisku da jedem bolje. Osvrnuo sam se prema vratima, osećajući da me neko posmatra. Poklopac špijunke bio je na svom mestu. Skrenuo sam pogled rupi. Iz nje je virila njuška mog pacova.
– Jesi li gladan?
Bacio sam prema zidu komad kore. Nije odmah sišao. Njuškao je vazduh. Zatim se spustio, hleb onjušio, pa ga počeo halapljivo gristi. Bio sam začuđen. Nisam znao da pacovi jedu i hleb. Mislio sam da su mesožderi. A onda sam se setio. Možda to nije bio slobodan pacov. Možda je i on bio robijaš, negde utamničen. A robijaši ne biraju. Uzimaju sve čega se domognu. Kad je završio, pogledao je u mom pravcu.
Bacio sam mu još jedan komad. I njega je pojeo i ponovo me pogledao.
– Moramo – rekao sam – ostaviti nešto i za večeru.
Pacov je još malo čekao, pa se uvukao u rupu i nastavio da kopa. Opet se čula tiha lomljava i kopanje je prestalo. Znao sam da je pronašao izgubljeni put leglu.
Više ga nikad nisam video.
A možda ga uopšte i nisam video?
Po izlasku sam konsultovao stručnjake, među njima zoologe, a sada, u Britaniji, i eksperte za psihologiju životinja. Većina je smatrala da je moj doživljaj, onako barem kako sam ga ispričao, nemoguć. Pacov je jedna od retkih životinja s kojima je prijateljstvo neizvodljivo.
Početna pomirljivost mog pacova, ako je uopšte postojao, ako cela epizoda nije tek košmarna grozničava halucinacija, može se objasniti šokom, pretrpljenim pod iznenadnim usovom, a potom drugim u susretu sa mnom. Pomirljivost životinje je, zapravo, otupelost instinkta usled potresa.
Njegovo ponašanje pri hranjenju takođe nije verovatno. Pacovi su mesožderi. Jesu proždrljivi, ali i izdržljivi, a povrh svega i krajnje nepoverljivi. Zatvoren pod usovom nije mogao biti toliko dugo da baš toliko izgladni. Što se tiče mogućnosti da sam sve to halucinirao, razume se, ta je mogućnost postojala, ali ni ona nije naročito ubedljiva.
Imao sam tuberkuloznu groznicu, za koju, barem u toj primarnoj fazi, nisu vezani halucinogeni poremećaji. Drugih uzroka za njih nije bilo, ni u preteranoj hladnoći, ni u gladi, a ni u živčanoj prenapetosti. Ja ni sada ne znam šta da mislim.
Posle četrnaest dana izveden sam iz podruma i prebačen u sobu za rekonvalescente glavnog paviljona. Izbacivao sam krv, a u bolnici nije bilo mesta.
Tamo sam sreo svog gurua i sa njim poslednji put ozbiljno razgovarao, poslednji put od njega dobar savet čuo. Što ga nisam poslušao, nego seo ove knjige da pišem, moja je krivnja. Savet je, u svakom slučaju, bio dobar.
No comments:
Post a Comment