Pages

Wednesday, June 22, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvorski plemenski običaji, kultovi i mitovi 
Moj život s pacovima 

Bio sam u groznom raspoloženju. Znao sam da sam teško bolestan, ali da tuberkulozu nisam u podrumu mogao dobiti. Podrum je, naravno, pogoršao moje opšte stanje, pozledio moja pluća, ali me TBC-om nije zarazio. Pa ipak sam uporno, bornirano tvrdoglavo upravo njega za ovaj maler optuživao. Njega, a preko njega upravu zavoda. Potom i ceo poredak. No, u njemu nikog, ništa određeno.

To bi obogaljilo moju ideju o opštoj krivici, svelo je na ličnost koja je tek njen sporedni instrumentalni deo, samo njen simptom, crveni pečat bolesti, kao što su besmisleni pokušaji da se naše nevolje s komunizmom pripišu jednom čoveku, čime se sam poredak oslobađa krivnje, pa, u krajnju ruku, makar i kao izneverena potencija, rehabilituje.

Nisam bio nesrećan. Bio sam besan. – Sve ću to napisati! – rekao sam guruu. – Napisaću sve što mi se dogodilo! I za pacova ću pisati.

Kao da je pacov u celoj kazni podruma bio najvažniji.

– Sam kažeš da nisi siguran je li taj pacov uopšte postojao ili si ga u groznici halucinirao – odgovorio je on.

– Pisaću onda o groznici i halucinaciji. One su postojale! Postojala je tamnjača na Obilićevom vencu! Ledenjača! Čučavci su postojali! Postojala je drvena noga kojom nas je islednik tukao! Postojalo je premlaćivanje zbog uvrede njegovog boljševičkog veličanstva Staljina! Zbog uvrede revolucije i socijalističke domovine! Premlaćivanje zato što smo banda! Premlaćivanje zato što smo protiv naroda!

Premlaćivanje – nizašta! Mučenje zbog nepriznavanja! Mučenje zbog priznanja! Postojala je zatrovana voda iz arteskog bunara na Adi Ciganliji! Pet minuta s advokatima pre suđenja! Postojala je pretnja smrtnom kaznom! I petnaest godina robije za ljude od osamnaest! Gladovanja u Mitrovici! Samoubistva u Mitrovici! Ubistva u Mitrovici! Postojala je, najzad, Mitrovica! I Požarevac! I Niš! I jebeni Goli otok, mada on ne bi morao da me se tiče! O svemu ću pisati! Ništa sakriti neću! Sve ću reći! War of Words
 – Zašto?
Njegov mirni glas polio me je vodom.
– Kako, zaboga, zašto? Da bi se znalo!

– Znaće se i bez tebe. Svi će o tome pisati. Svi će o tome pričati. Svi o tome govoriti. Samo o tome. I svako za sebe. Svako o sebi. Nastaće otimačina za zadocnelo razumevanje i promašeno saučešće. U istom redu će se gurati nevini i krivi, krvnici i žrtve, gazeći jedni druge i svađajući se oko toga ko je više prepatio.


– Pa neka! Neka! Sve treba da se čuje!
– A čuti se niko neće. Neće biti šta da se čuje. Jedna će muka potreti drugu, a preostati samo tišina odjeka zaboravljenih krikova. Ostaće samo senka zajedničke patnje u čijem će hladnom, zaraslom, napuštenom grobu, jedan do drugog, jedan preko drugog, ležati bivši prijatelji i neprijatelji. Tvoj islednik, njegova drvena noga, tvoji zapisnici i ti. Sve zajedno!

Nisam se više bunio. Slušao sam ga s osmehom.
– Pitaš li se ikad kako je bilo ljudima panonskih stepa koje su pregazili Huni? Kako su hrišćani provodili noć pred izlazak u rimski cirkus? I pariski protestanti prespavali Vartolomejsku?

Imao je pravo. Sve donedavno, i tada jedino zbog ove knjige, koju uprkos tome što smo u pravu obojica – jer oba mislimo da je izlišna – pišem, nikad se dotad nisam pitao kakav je bio prinudni rad grčkih robova u sirakuškim latomijama, a koliki životni vek zarobljenika u državnim rudnicima srebra Lauriona na Atici ili izgledi na slobodu osuđenika po libijskim kamenolomima principata.

Kako su disciplinski kažnjavani sužnji na galijama rimske ratne flote, zarobljenici Timura Lenka, kako jeretici Kastilje, a kako veličanstvene veštice na letećim metlama engleskih grofovija Essex i Lancashire?

Poznavao sam samo robove svog doba, a i njih površno. Pre kao dokaz idiosinkrazije spram ideje koja ih je porobila, nego kao izraz saučešća prema njihovim patnjama, ma od koga poticale. A u neke, sve do pred kraj, skoro i da verovao nisam, toliko behu nezamislive, toliko s one strane ljudskog. Zašto bi se sutra neko zanimao za naše muke?

Zašto bi s njima saosećao? Zašto bi im, najzad, verovao?
I sam videh šta će se dogoditi. Pa i nešto više od njega, mog gurua, videh:
Da je tako, možda, i bolje.

No comments:

Post a Comment