Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Morfologija zatvorskih mitova i kultova i društveni običaji tamnice 

Zatvorenički društveni običaji najviše podsećaju na ono na šta bi, po prirodi statičnog života, najmanje smeli – na život primitivnih nomada. U stepama su ovi palili vatre, oko njih se okupljali i pričali drevne priče. Posle gašenja svetla, robijaši se okupljaju da ih slušaju. Pripovedači su, kao i kod primitivnih naroda, na velikoj ceni. Za njih se sobe otimaju. Ponekad se plaćaju hranom.

Dok sam ležao u niškoj zatvorskoj bolnici, pre nego što sam postao njen administrator, prepričao sam bolesnicima svetske klasike, usput ih popravljajući prema očekivanjima publike. Poteškoća je bila u tome što najbolja dela svetske literature imaju nesrećne završetke, za koje robijaš, i sam nesrećan, ni najmanje nije zainteresovan. On pošto-poto želi srećan kraj svake priče.

Bacanje pod voz Ane Karenjine jed-no-stav-no ne dolazi u obzir, uza svako uvažavanje Tolstojevog romansijerskog genija. A niti tužna sudbina gospođe Bovari. Romeo i Julija su mogli završiti tragično, pa i opštim pokoljem rešen biti zapleten ljudožderski slučaj Titusa Andronikusa. Ja takvu umetničku slobodu nisam imao.

Jedna od najomiljenijih priča među kriminalcima, pored romana Alexandrea Dumasa, bili su Hugoovi Jadnici, iako se krađa srebrnih čiraka lopovima nije sviđala, jer je očigledno da je u sveštenikovoj kući bilo još vrednih predmeta i da je posao amaterski obavljen. Najpre, priča je bila duga, jedna je noć nije mogla iscrpiti, a onda, lepo se završavala.

Mračna sudbina inspektora Žavera uvek je dočekivana opštim odobravanjem. Primetio sam još jedan paradoks – smisao robijaša za pravičnost, kojoj dobar deo njih u životu nije podlegao. Simpatije slušateljstva uvek su bile na strani pravde, pa i onda kada je ovu predstavljala policija. Drame iz zatvorskog života nikog nisu interesovale, osim ako se nisu plele oko bekstva, i ako je bekstvo uspelo. Oproštajna karta odbeglog robijaša upućena iz Biaritza upravniku njegovog zatvora uvek je dobijala aplauz na otvorenoj sceni.

Odmah iza toga dolazile su na red ljubavne zgode, naročito ako su u njima ljudi nižeg socijalnog položaja imali uspeha kod žena višeg, ali je čudno da nabijanje muževima rogova, ma pripadali glupim debeloguzim gazdama, nikog nije oduševljavalo. Priče su morale imati razrađene erotske pojedinosti, ali se perverzija ni u kome vidu nije cenila.

Robijaši su u tom pogledu bili patrijarhalni, neverovatno konzervativni i potpuno lišeni erotske mašte. Priča o nekom robijašu koji je, u nedostatku žene, uživao sa kozom zamalo nije završila jebanjem nesrećnog pripovedača.

Od ženskih delova tela, nužnih priči da bi delovala, isticale su se grudi i guzica, eventualno hod, no samo u tesnoj zajednici s kinetičkim sposobnostima spomenutih telesnih pojedinosti, a za preostale finije detalje, kao što su kosa ili oči, nije postojao nikakav interes.

Oni su zadržavali glavnu radnju. A kod nje, te glavne radnje i poente priče, stvari su se morale nazivati svojim pravim imenima i nikakvi građanski eufemizmi za kurac, pičku i jebačinu nisu tolerisani.
Odmah posle naklonosti prema pričama jeste strast za ispovedanjem. Robijaška je ljubav za ispovestima neiscrpna. Ne slušati robijaševa vajkanja, ne verovati u njegove priče, naročito kada se tiču njegovog slučaja i obavezne nedužnosti u njemu, velika je povreda tamničke etikete. Nipošto ga nemojte ispravljati, niti mu stavljati primedbe, ni logičke, niti bilo koje, jer to je druga.

Ne pokušavajte da svoju nevolju iznad njegove stavite, čak ni da je poredite, jer to je treća i najgora povreda robijaške etikete. To ćete primetiti i napolju u susretu s bivšim robijašima. Biće za vas zainteresovan samo dok ste vi zainteresovani za njega, njegovu priču, njegov zatvor.


Čim pređete na svoj zatvor – jer vam je njegov dojadio, a i, verovatno, uopšte vas ne zanima, vlastiti vas zanima – postaće nemiran i ubrzo vas napustiti, izgovarajući se nekim poslom. Možete ga zadržati jedino ako se naknadno počnete raspitivati za neku pojedinost njegove robijaške priče.

To nije zato što su mu pripovesti iz zatvorskog miljea dosadne – on o zatvoru samo i priča i ništa mu tako slatko kao zatvor nije – nego što mu je vaš zatvor, u poređenju s njegovim, „na kibli izdržljiv”, dosadan. Njegov je, međutim, nešto sasvim drugo. Priču o svom nikad nećete završiti, čak ni ako vam, retko doduše, bude dopušteno da je počnete.

Na najinteresantnijem mestu – možda za vas, ne i za njega – prekinuće vas s prezirom i rečima: „Nije to ništa, nego ja tebi da ispričam...”