Pages

Wednesday, June 29, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Morfologija zatvorskih mitova i kultova i društveni običaji tamnice 

Ja sam, premda duhovnim i porodičnim odgojem predodređen da propadnem, uspeo ne samo da se održim, nego uvek, u ma kome zatvoru ležao, u ma kakvoj sobi tog zatvora boravio, da steknem poverenje, a i srazmerno visok ugled kod nasledno sumnjičavih robijaških sustanara, ma iz kojih socijalnih miljea poticali i Weltanschaung, svetonazor imali.

Duboko sam uveren da je taj uspeh posledica prinudne vežbe u snalaženju kojoj sam silom prilika tokom života bio izložen. Kao sin državnog službenika pre rata sam se, svake tri godine, selio iz grada u grad – iz Podgorice u Novi pa Stari Bečej, iz Bečeja u Mrkonjić Grad, a otuda na tri meseca u banjalučku bolnicu, zatim u Knin, iz njega na Cetinje, pa 1941. u bavaništansku okupacijsku konfinaciju, i najzad, 1945, u Beograd –

i svuda bio uvek iznova prinuđen da se, pod okolnostima tamošnjeg nepoverenja proizašlog iz drugog jezika, ili barem njegovog dijalekta, drugih običaja i navika, borim za svoje mesto pod suncem, za prihvatanje u novoj sredini, koja je, po inerciji, odbacivala svako strano telo, pa i mene. U toj bici mi je prošlo detinjstvo.

I taman bih se negde ukorenio, stekao to svoje dečačko mesto pod suncem – morao sam se seliti u drugo mesto, gde za mene nije grejalo, seliti se sa sada nepotrebnim tek naučenim novim jezikom, običajima i navikama, koji, nažalost, u najnovijoj sredini ne samo da više nisu važili nego su me još i izdavali kao tuđina.

I u svakom od tih mesta, u školi, glavnom poprištu tih mojih egzistencijalnih bitaka, koju će moja ćerka produžiti preseljenjem u London, uvek je samo jedan metod bio nepogrešivo uspešan – hvatanje bika za rogove – i samo sam njega primenjivao. Jer mi on nije obezbeđivao samo bilo koje mesto pod suncem, nego ono gde sunce najviše greje.

Ilustrovaću ga gimnazijskom pričom sa Cetinja, jer ona precizno otkriva kako sam se na robiji ponašao i zašto sam posedovao ugled, kojim se danas ponosim – neka mi se na dobronamernom poređenju oprosti – kao mojim članstvom u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Kada sam na svojoj seobi, svom uobičajenom balkanskom metanastevsisu, stigao na Cetinje, kao sin načelnika Kraljevske banske uprave Zetske banovine – ukratko, šefa crnogorske policije – znao sam dobro nemački, ali veoma bedno jezik kojim se na Cetinju govorilo. Moj je tek stečeni kninski naglasak, s primesama blejeće ekavice i hrvaštinom u rečniku, bio taman ono što nijednom pametnom detetu „u tuđem svetu”, svetu crnogorske ijekavice, nije trebalo.

Bio sam, naravno, izložen podsmehu i preziru. U međuvremenu, jezik koji mi je u prvom razredu gimnazije predavao prof. Nilović – komunist, bojim se, jer je stalno grizao nokte i imao pakosno napredne primedbe – usavršavao sam s njim i privatno kod kuće. Moj je nemački bio izvrstan, naročito u poređenju s onima koji ga uopšte nisu znali.

Jednom je Nilović u razredu postavio pitanje na koje niko nije umeo da odgovori. Prozvao je mene. I ja sam rekao da odgovor ne znam, iako sam ga, naravno, znao. Zaprepašćen mojim bezobrazlukom, Nilović je ponovio pitanje, pa je, kada sam nekoliko puta uzastopno odgovor odbio – ne tvrdeći da ga ne dam, nego da ga ne znam – izgubio nerve i opalio mi šamar.

(Neobičan gest za komunistu, koji bi trebalo da polaže na klasnu solidarnost.) Tog časa, tim šamarom, a zapravo solidarisanjem sa neznanjem svojih školskih drugova, ja sam stekao njihovo poverenje. Jezik više nije bio važan. coulditbe

Prenesite ovu scenu u Sremsku Mitrovicu ili KPD Niš, zamenite profesora Nilovića bilo kojim službenikom robijašnice, što višim, to bolje, promenite takođe njegovo zamršeno pitanje o nemačkim nepravilnim glagolima u pitanje „ko je u sobi ovu svinjariju počinio”, dobićete odgovor iz kojeg, za vašu eventualnu robiju, možete izvući koristan zaključak.


Nikad simpatije prema robijašu „nižeg društvenog ranga” ili „naročitog” zanimanja nemojte fingirati, jer uspeti nećete. Samo ćete se kompromitovati. Robijaši će biti beskrajno zahvalni za sve što za njih učinite, naročito ako ih se ne stidite i smatrate ih ravnopravnim sebi, ali i beskrajno osetljivi ako osete da ih u tom praktikovanju jakobinske jednakosti obmanjujete, ako prozru da ih prezirete dok im se udvarate.

Poverenje okoline nemojte nasilno tražiti, nikad se oko njega upadljivo truditi. Ono dolazi samo po sebi, ili ne dođe. Popularna agresivnost naših ljudi, što je izvinjavamo temperamentom, bilo da vas napadaju, bilo da vas brane, pa se ne zna koja je nesnosnija, na robiji ne prolazi.

Ako se ne pruži izuzetna prilika kada ćete dokazati svoju robijašku solidaraost, prilika slična onoj iz mojih cetinjskih gimnazijskih dana – jer ovde je uglavnom o toj solidarnosti reč – čekajte je. Ne jurite za njom. Ona će svakako doći. Ali kada se ukaže, nemojte je promašiti.

Prvi ispit ovde je i poslednji. Popravni se retko dopušta i uvek je skuplji. Obično se polaže u drugoj sobi. Naravno, ako o vama i vašem postupku tamo već ne pričaju, jer ako pričaju, berite kožu na šiljak.

No comments:

Post a Comment