Pages

Friday, June 03, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tip nevino osuđenih 

Misli se na stvarno nevine, a ne osobe koje nevinost iskreno uobražavaju ili lažu da su nevini i dugo pošto su kaznu izdržali. Kod njih preovladava razumljiv animozitet prema društvu koje ih je nepravedno odbacilo i osudilo. Animozitet ne mora obavezno biti ispoljen u buntovništvu. Naprotiv, češće se ispoljava u prekomernoj pokornosti i lojalnosti.

Kao da dobrim držanjem u zatvoru žele dokazati da su takvi bili i na slobodi, da zločin za koji se optužuju upravo zato što su tako dobri nisu mogli počiniti. Ta ih iznuđena lojalnost dovodi u zavisnost od uprave i od njih iskiva cinkaroše. Udba ih u pregovorima podmuklo tretira kao uistinu nevine, dajući im nadu u obnovu procesa. Ide se i do obećanja da će policija ponovo ceo slučaj ispitati.

Suprotan, znatno ređi tip, odaje se besmislenim ispadima. Između te dve krajnosti je masa u depresiji s fokusnom tačkom u kompleksu nevinosti. Naizgled pasivno prepuštena sudbini, ona se topi u samotrovanju. Pojedinci se spasavaju netrpeljivošću prema zajednici ili fiksacijom na moguće (stvarne ili umišljene) krivce unutar nje, a iz svoje bliže društvene okoline na slobodi.

Mržnja je ponekad lekovita. Ona ih održava u životu, daje im snagu da izdrže do slobode, kada će svoje neprijatelje (stvarne ili umišljene) pozvati na odgovornost i obelodaniti svoju nedužnost. Na slobodi to nekad i čine, ali češće obećanje zaboravljaju, naročito ako znaju da su krivi. Ali je plodotvorna uloga osećanja nevinosti već iscrpla svoje spasonosno dejstvo. Robija se preživela.

OSUĐENIK A. Osuđen zbog pronevere koju nije izvršio. Posredi je bio gubitak preduzeća, proistekao iz rđave trgovačke strategije njegovog pretpostavljenog direktora. U ono vreme bio je običaj da se promašena privredna politika tumači kao politička sabotaža. Kako u ovom slučaju to nije bilo moguće – subjekt A je bio partizan iz partizanske porodice – izmišljala se lična korist.

U svakom slučaju, izgleda da je stvarni krivac, direktor, dosta doprineo njegovoj propasti. Spočetka mu se to nije činilo. Onda je počeo razmišljati o procesu, možda i na neki spoljni podsticaj, kome su robijaši skloni. Pribavio je sudske zapisnike i došao do direktorovih svedočenja. Postala su mu sumnjiva. Konsultovao je druge robijaše, koji su ga, po prirodi nepoverljivi, u sumnji poduprli.

Samotrovanju je dodato trovanje spolja. Izašao je iz zatvora s čvrstim ubeđenjem da je za sve njegove nevolje kriv direktor. Provalio je u njegovu kancelariju i suočio ga s optužbom, koju je, pripit, pretvorio u sumanutu logoreju. Kako nije bio zadovoljan direktorovim pravdanjem, ubio ga je s pet metaka iz svog trofejnog pištolja. Kasnije je ustanovljeno da je krivac bio njegov pomoćnik, ali osuđenik A je, u međuvremenu, umro, izdržavajući kaznu za ubistvo. getty_images_ground_zero_overview_with_f

OSUĐENIK B. Njegov je slučaj bio krajnje zapleten. Nemoguće ga je ukratko opisati. U svakom slučaju, ono što je u njemu jedino bilo nesporno – njegova je apsolutna nevinost. Nepoznato je kako je došlo do toga da u nju posumnja. Proces samooptužbe nevinog čoveka nije nepoznata duševna devijacija. Tek, on je našao da je kriv.

Izvršio je samoubistvo nekoliko dana pre nego što je u zavod stiglo rešenje o obnovi procesa.

No comments:

Post a Comment