Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
2. Tip krivaca koji krivicu ne priznaju
Ovaj je tip, ako je to moguće, još gori od prethodnog. Psihopatološka zastranjenja su ozbiljnija, opasnija. Obično su to slabe ličnosti sumnjivog karaktera, nepouzdanog morala. Skloni su imaginiranju, fabuliranju i lažima. Česti su klijenti zatvorske Udbe. A onda ne biraju sredstva. Sve dok se svojom „nevinošću” aktivno ne stanu baviti, ponašaju se dosta normalno. Patološki razvoj nastaje tek kada je ozbiljno shvate.
OSUĐENIK C.
Osuđen za sitnu krađu. Uprkos neoborivim dokazima, odbija da je izvršilac. Tvrdi da mu je krivica podmetnuta. Za to daje ubedljive, elaborirane protivdokaze, koji slede uvek vrlo komplikovanu priču o zaveri protiv njega. Zavera, kao sve zavere, teži opštosti (masovnosti) i postepeno ulazi u psihotičku fazu manije gonjenja.
(Pošto se ta manija u drugim zonama života u početku ne zapaža, ona nije klinička.) Ako mu se navede nemogućnost da je u njoj učestvovala i njegova majka (braća, sestre, deca, supruga, prijatelji, svi ostali mogu), on će naći načina da je uključi kao nesvesnog saučesnika. (Vodi, dakle, računa o verodostojnosti motivacije).
Dobro je obavešten o svom slučaju i u stalnoj ozbiljnoj nameri da ga sudski obnovi, ali nekako do te obnove nikad ne stiže. Ne stidi se o svom zatvoru da govori, s aspekta nevinog, razume se, čime, takođe, zaobilaznim putem, želi da svoju nevinost posvedoči (jer da je kriv, zar bi o tome govorio?).
Neprestano mu je potrebno saučešće i razumevanje, i ako ga ne dobije, najpre pada u depresiju, potom u odbrambenu agresiju. Ovakvi ljudi su skloni da u svoju nevinost ozbiljno poveruju. I da sve buduće životne promašaje njome izvinjavaju i objašnjavaju.
U kasnijoj fazi zona se nevinosti proširuje, kako se širi egzistencijalni neuspeh, a s njom i zona zavere, kao polje objašnjenja, kao definisana teritorija racionalizacije tih neuspeha. Svet postaje organizovani neprijatelj protiv kojeg je svako sredstvo dopušteno. U trećoj fazi vraća se kriminalu kao protestu i ponovo dolazi u zatvor, ovog puta možda i kao borac protiv nepravde.
Između ovog tipa i izvesnih oblika totalitarnih uređenja postoji fenomenološka srodnost. I totalitarizam ideoloških tiranija počiva na samoubeđenju o nevinosti (shvaćenoj kao ispravnom pogledu na svet) – Aveljevom kompleksu. Kako svet u tu nevinost (ispravnost) sumnja ili je otvoreno poriče, država se u nju blindira, zatvara kao u dobrovoljni zatvor, i svet proglašava zaverom protiv sebe.
Zbog toga „idealni” društveni poreci imaju uvek mnogo više neprijatelja nego nesavršeni i nepravedni, što je, u najmanju ruku, paradoksalno, zar nije? Jer, čovek bi očekivao da su nepravedni znatno više ugroženi.
Nepravedni, odnosno kapitalistički, eksploatatorski, formalno demokratski, građanski reakcionarni, u međuvremenu su stabilni, a pravedni socijalistički, egalistički, „suštinski” demokratski i građanski napredni – nestabilni i dišu na slamčicu narodnog poverenja.
OSUĐENIK D. S jakim dokazima osuđen za proneveru. Ni pod istragom, ni na sudu krivicu nije priznao. U svemu je isti kao osuđeni A, osim što se oholo povukao u svoju imaginarnu nevinost kao u dragocenu školjku. O zatvorskim iskustvima ne govori, kao da je iznad njih. Nikad ne misli na obnovu procesa, niti pada u iskušenje da svoju nevinost objašnjava ni onima koji mu veruju.
On pušta da se uverenje o njegovoj nedužnosti samo od sebe širi, pomažući to širenje gordom uzdržanošću. Njegovi su izgledi na uspeh neuporedivo veći od pripadnika kategorije C. Osuđenik D, o kome se ovde diskutuje, realna ličnost, uspeo je da dođe do obnove procesa bez vlastitog truda, i da se na njemu rehabilituje iako nijedna činjenica u njegovoj defraudantskoj aferi nije promenila svoje prvobitno značenje.
Promenilo se, u međuvremenu, nešto drugo. Trebalo je kompromitovati njegovog naslednika u preduzeću.
No comments:
Post a Comment