Pages

Tuesday, June 07, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
3. Tip krivih i nevinih u vlastitom zatvoru 

Takvih je u regularnim zatvorima posle rata bilo malo. Držanje im je, po pravilu, bilo mizerno. Ako su sebe smatrali, po sebi se razume, nevinim, druge su, takođe po sebi razumljivo, smatrali krivim. Ako su krivicu priznavali, ona je uvek bila manja od tuđe ili imala bolje izvinjenje. U svakoj sobi bili su trn u robijaškoj guzici. Jer su se uvek brinuli samo za svoju.

Starali su se da se kućni red ne prekrši, kao da su ga oni pisali, da se stražari ne rasrde, kao da su im pravo iz zenice ispali, da se nešto nedopušteno ne radi, kao da se to već, i to u krupnom obimu, ne radi sa zatvorenicima. Udba ih je, već i prema dosijeu s kojim su došli, markirala za cinkaroše. Pristupala im je kao svojim ljudima, koji su, eto, pogrešili, ali se s „neprijateljskom bandom” nipošto ne mogu porediti.

(„Sve su to okoreli reakcionari i neprijatelji naroda, s kojima je, majku im izdajničku jebem, i sam vidiš, teško izaći nakraj. Sve činimo da ih zauzdamo, ali smo ponekad, ovako sami i malobrojni, i mi nemoćni.” Jadna, bespomoćna Udba! „Ti si, razume se, pogrešio, ali, jebi ga, to se svakome dešava.

Tvoja je patriotska dužnost da i na robiji deluješ kao komunist i da se protivu bande boriš. A mi ćemo videti šta se za tebe može učiniti. Evo, još danas ću telefonirati...”) Ovakav tretman najčešće donosi brze plodove. Većina takvih slučajeva vezana je za Goli otok, pa od golootočana očekujemo ispovesti. friendship
OSUĐENIK E. Otišao je na Goli otok kao mlad čovek i ubeđeni član Partije zato što je u nevreme postavio neoprezno pitanje koje je dovelo u sumnju njegovu veru u Generalnu liniju. Tamo je radio što i većina. Primao i delio batine. Najzad je i stav revidirao, a možda i nešto potpisao. To ga je jelo. Što su to isto, pod svirepom prinudom, i drugi radili – nije ga tešilo.

Razočarao se i u komunizam kao ideologiju, ali, slab da se mladalačkih iluzija odrekne, nije ga prepoznao u svojim golootočkim iskustvima. Da bi ih oslobodio neposredne krivice za svoj ljudski pad, morao je odgovornost za svoja martirska iskustva personalizovati, morao ih je odvojiti od ideje i vezati za određene ljude.


Najpre su to, razume se, bili udbaši, onda Udba kao institucija, najzad se sva gorčina supsumirala u jednu ličnost, dovoljno opštu da opšti greh ideje na sebe uzme. U njegovom slučaju bio je to Josip Broz. O tome ga je preko memoara obavestio Milovan Đilas, tvrdeći da niko iz Politbiroa KPJ ništa o Otoku nije znao, do da postoji i da su na njemu zatočene pristalice Kominforma.

(„Odredio ga je Tito, koji je bio najviši, ako ne i jedini forum, naročito u takvim pitanjima. Tito je iz sovjetskog, staljinističkog iskustva, a takođe i iz vlastitih težnji i ambicija, znao da i njega i državu može, posle revolucije, jedino ugroziti unutarpartijska komunistička opozicija. Tito je tada, u jesen 1948, praskao, i to ne jedared ili slučajno:

U haps, u logor! Nego šta, kad hoće da služe drugima protiv svoje partije.” – Partije, ne zemlje, ne domovine, ne naroda! – Prema knjizi M. Đ. – Vlast, str. 191)

Svaki pokušaj da se ubedi kako je taj logor proizašao iz prirode našeg ondašnjeg socijalističkog poretka, kao što su sovjetski logori proizašli iz prirode ondašnjeg boljševizma, a ne Staljinove lične volje, i da bi isti bili i pod drugim čovekom ako je komunista starog kova, nailazio je na psihološki zid kojim je bila opkoljena i zaštićena njegova čista i nevina mladost i njena krunska zabluda.

No comments:

Post a Comment