Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
4. Tip nevinih i krivih koji su se ogrešili o moralne norme zatvorske civilizacije
Ovde se imaju u vidu pre svega potkazivači, pa tek onda druga ogrešenja o robijašku etiketu. U nevinije oblike računata je servilnost prema ključarima, ako nije mogla biti opravdana namerom da se u nečemu nasamare. Ozbiljnije je bilo nekorišćenje povlašćenog položaja da se drugom robijašu pomogne.
A najozbiljnije, mimo cinkarenja, odbijanje saradnje s unutrašnjom upravom, pošto ste njene usluge iskoristili. (Vraćanje mafijaškog duga.) Patologija je mogla ići u više pravaca. Preziran, a rizicima izlagan od Udbe, preziran i gonjen od robijaša, u stalnom strahu od odmazde, potkazivač je postepeno zapadao u naročito duševno stanje koje se može nazvati špijunskim sindromom, a zapaža se kod profesionalnih špijuna na slobodi.
Razvijao bi, ukoliko je više lovio, sve jače simptome lovljenog. Sledila je prava manija gonjenja.
OSUĐENIK G. Jedan od najzanimljivijih cinkaroša na robiji bio je izvesni S. B. Njegova je karijera bila kratka i upravo zbog toga zanimljiva. Nije bio po karakteru pogodan za potkazivača, ali ni po kuraži čovek koji bi to odbio. Čim se iz Udbe u sobu vratio, sve je drugovima priznao. Soba se našla u čudu. Mogla ga je odmah prebiti, ali zašto? Još ništa nikom nažao nije učinio.
Potez S. B., kada se dobro razmisli, i nije bio glup. Umesto da o svom poslu sam i u strahu trlja glavu, brigu je prebacio na celu sobu. U međuvremenu, imati svog potkazivača, čoveka u koga se ima poverenje, nije za odbacivanje. Da njega nije stekla, soba bi verovatno dobila nekog za koga ne bi znala. Ovako su bili bezbedni. Jedina poteškoća je bila u tome što je Udba tražila rezultate.
I dobijala ih je. Sitne dostave o sitnim prestupima, s vremena na vreme. Oni su bili dogovoreni kao maska za prave i krupne. Idila nije dugo trajala. Radi kontrole u sobu je ubačen drugi potkazivač. Prvi je završio u podrumu, ali više nije uznemiravan.
OSUĐENIK H. Na Golom otoku ga je pratio glas denuncijanta. Čoveka koji je kao provokator Udbe ubačen među uhapšenike, da ih iznutra kontroliše i navodi na revidiranje, prokazujući one nepopravljive. Za to postoje višestruki, čvrsti dokazi.
Nikad nije postao poznat batinaš, jer čuvan je za značajnije stvari, ali je nesumnjivo kriv za nekoliko zlodela prema zatočenicima, a možda i za jednu smrt, pa mu ni inicijale neću upotrebiti. Prljav glas dočekao ga je i na slobodi. Ljudi su ga se klonili i u profesiji i van nje, a golootočani ga mrzeli.
Koliko je toga bio svestan može se pretpostaviti, ali koliko je to uticalo na njegovo duboko pokajanje i kasnije besprekorno ponašanje ne može se znati. Lično mislim da taj glas nije bio presudan. Presudna je bila svest o grehu što ga je počinio. Glas je jedino mogao doprineti njegovim nepromišljenim, pa i suicidalnim postupcima iskupljenja.
Sticao se utisak da ih ne čini zbog drugih sada, nego zbog sebe nekad. Postao je strastveni privrženik Pravoslavne crkve (svetosavska verzija), zagrižljiv aktivist opozicije režimu. Iskreni privrženik i aktivist, premda preterano neumoljiv, kakav je bio i kao komunist, kakav je bio i kao potkazivač. Njegovo pravedništvo danas ima snagu i dubinu njegovog jučerašnjeg greha.
No comments:
Post a Comment