Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXIX deo

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi
Priča o robiji, erosu i tanatosu

R. S., Rade S., bio je rodom iz zabitog sela Crne Trave, vrstan graditelj, kao i mnogi zemljaci, i znatno manje vrstan četnik. Dve je okupacijske godine proveo u odredima Koste Pećanca, iz razloga koji su samo njemu bili jasni. (Pećanac Kosta, četnički vojvoda, poznat kao komitski vođa iz Prvog svetskog rata, a između dva rata i kao političar koji je ljude svoje organizacije iznajmljivao industrijalcima kao štrajkbrehere.)

Njegov angažman u Drugom svetskom ratu ne odgovara njegovoj biografiji iz Prvog.U stvari, koliko sam ga poznavao, slobodno bi na pitanje zašto je u četnike otišao mogao odgovoriti kao Schoenberg kada su ga pitali šta je hteo da kaže tom i tom simfonijom. „Kad sam tu i tu simfoniju pisao, gospodo”, odgovorio je kompozitor, „znali smo to Bog i ja. Sad zna samo Bog.”

Tako su, po svoj prilici, godine 1942, Bog i Rade možda znali zašto je on otišao u četnike, a ne u partizane, zašto je uopšte igde otišao, kada je mogao sedeti kod kuće i baviti se poslom za koji je imao dara; a sada, u KP domu Niš, godine 1953, znao je to još samo Bog.

I sudije koje su ga osudile na devet godina strogog zatvora s prisilnim radom, neobičnim, nekako sakatim, nedovršenim, nesavršenim brojem za vreme čije su pravosuđe, proizvodnja krivaca jednako kao i proizvodnja ma čega drugog, traktora ili cipela, bili zaljubljeni u nule. Kaznu je izdržavao u Nišu. O politici savršeno ništa nije znao, niti ga je i najmanje zanimala. Zanimalo ga je zidanje.

Ko u međuvremenu vlada i kako vlada imalo je značaja jedino u meri u kojoj je uticalo na konjunkturu u neimarstvu. Zvali su ga zato, po slavnom imenjaku, Rade Neimar. Neprekidno je bio u poslu izvan zavoda, na gradilištima za koja je niška kaznionica davala prisilnu radnu snagu. Jedino što za njega ona nije bila prisilna.

Prisilan bi bio nerad ako bi ga na njega prinudili. Ali oni za tako nešto nisu imali računa. Proleterska je avangarda kusala prve lepote vlasništva, vrhunaravni smisao poseda. Bilo je u Srbiji mnogo privatnih vila koje je trebalo podići. I Rade Neimar ih je podizao.
Godine 1953, u proleće, dospeo je i njegov rok do kraja. Vraćen je u Dom da se za izlazak pripremi. Bio je to i inače čovek vesele naravi, koji bi svakoj robijaškoj porodici (sobi) dobrodošao. Sada se bio od radosti izgubio. Nije znao šta će pre. Da svoj sanduk sprema ili da sprema planove za budućnost. Bio je još srazmerno mlad.

Kad je suđen imao je dvadeset pet, sada je bio u trideset četvrtoj godini. Za njega još ništa nije bilo izgubljeno, kao za one koji su ovamo dospeli u pedesetoj, a suđeni su na dvadeset godina. Oženiće se svakako, ali najpre mora zaraditi novac. Da je vreme robije proveo napolju, u plaćenom radu, bio bi sada uveliko imućan čovek.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 

Tih dana pratio sam njegovo čudotvorno ozdravljenje s pomešanim osećanjem radosti i zebnje. Čas njegovog „pomilovanja” neumitno se približavao, dovodeći me u nemoguć moralni položaj. Jer, ako ga je moja laž o slobodi vratila u život, istina da nije pomilovan može ga ubiti.

Noć uoči praznika i velikog događaja obojica nismo spavali. Ceo je zatvor, uostalom, kao i uvek u takvim prilikama, bio budan. Sedeo sam na njegovoj postelji. Govorio mi je o svojim planovima. O tome šta će raditi kada se vrati kući. Morao je da vodi računa o porodici kojoj je dužan krv. Za pomirenje je bilo malo izgleda.

Ukoliko mi je, misleći na opasnost što mu je pretila, iscrpno opisivao svoj život na slobodi, on je sve više ličio na – drugi zatvor. Razlika je bila jedino u tome što će napolju ovdašnja ograničenja sam sebi nametnuti. Izgleda da mu to nije smetalo. Ponovo će videti svoje Kosovo. To je za njega bila dovoljna nadoknada.

Čekao sam pogodan trenutak da mu kažem istinu, ali ga nikako nisam nalazio. Nisam, u stvari, znao kako da je kažem, kako svoju laž da objasnim. Odlučio sam da se ne pozivam na neko pogrešno shvaćeno saučešće, znajući da ga u trenucima razočarenja niko ne bi shvatio. Opet ću se poslužiti jednom laži. Reći ću mu da sam se ipak prevario u imenu. Na tako nešto bio je navikao.
A onda sam ispod postelje video njegovu robijašku vreću. Sve do juče bila je prazna, jer mu je ono malo stvari s kojima je raspolagao stajalo u noćnom ormariću kraj kreveta. Sad je bila puna i uredno vezana. Bio je spreman za slobodu. Izgubio sam hrabrost. Ništa nisam rekao.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu

 – Umirem.
– Ne umireš, Ahmete – rekao sam, ne gledajući ga u oči.
– Umreću – ponavljao je uporno.
– Nećeš, Ahmete.
– Nikad više neću videti moje Kosovo.

Ne znam šta mi je bilo. Obuze me prkos, inat, gorčina. Valjda i zbog sebe, svog bednog izgleda, psećeg života, izvesne bolesti i neizvesne sudbine, svih ovih godina u trbuhu skakavaca. U svakom slučaju, jedno od onih naprasnih misionarskih raspoloženja, za koje je pažljiv čitalac ovih uspomena već primetio da mi nisu donosila ništa dobro.

– Nećeš umreti, Ahmete – rekao sam odlučno. – Videćeš svoje Kosovo.

Ispričah mu kako sam tog jutra, službeno obilazeći sobu rekonvalescenata u Zajedničkoj zgradi, s lekarem svratio u administraciju uprave, tamo video prvomajski spisak za pomilovanje i na njemu njegovo ime. Da bih se osigurao, kazao sam da će ova odluka Skupštine obnarodovana biti tek za mesec i po dana, i molio ga da o tome nikome ne govori. Znajući da se s njegovim imenom uvek dešavaju neke neprilike, a i da u Nišu ima nekoliko ljudi iz njegovog fisa sa sličnim imenima, pitao me je kako to ime na spisku glasi.

– Ahmet Ahmeti Ahmeta – rekao sam.
– Iz Prištine?
– Iz Prištine.
– Rođen?
Znao sam kad je rođen. I to sam potvrdio.

Te večeri Ahmet Ahmeta Ahmeti ni reči više nije progovorio. Već sutradan počeo je da se oporavlja. Tokom prve dve nedelje prestao je da izbacuje krv. Tokom treće vratiće mu se san i malo od telesne težine. Četvrte će, posle dugog vremena, ustati iz postelje i bez ičije pomoći u klozet otići. A pete, na nedelju pred svoje „otpuštanje”, šetaće po sobi i sedeti na posteljama sunarodnika u živom razgovoru. Slutio sam da nije održao obećanje i da od njih prima poruke koje će odneti na Kosovo.

Lekar je bio zaprepašćen. Bilo je to čudo kome nije nalazio medicinsko objašnjenje. Rendgenski snimak nije otkrivao nikakvo poboljšanje. Naprotiv. Proces je rapidno napredovao, proždirući mu poslednje okrajke pluća. Ahmet Ahmeta Ahmeti nije imao više ništa čime bi disao.

– Šta vidite? – pitao sam lekara u mračnoj komori. Pluća Ahmeta Ahmeta Ahmetija svetlucala su u tmini poput izmrljane mesečeve kore.

– Mrtvaca – šapnuo je.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 

Tih načina izlaska sa robije ima nekoliko:
1. možete u zatvoru umreti
2. možete biti ubijeni
3. možete izvršiti samoubistvo
4. možete poludeti
5. možete, najzad, kada izdržite kaznu biti pušteni ili pre roka pomilovani.
Najpre da vidimo kako je to u zatvoru umirati.

Priča o tome kako su pomilovani robijaši Ahmet Ahmeta Ahmeti i Rade S., crnotravac, zvani „neimar” 

Ahmet Ahmeta Ahmeti, osuđenik s Kosmeta, iz Prištine, bio je jedan od onih Šiptara koji su naše stražare bacali u očajanje. Nikad nisu mogli ustanoviti šta mu je ime, šta prezime, a šta pripada ocu. Prilikom prozivke za pakete oko njega je uvek bilo zbrke. Osuđen je, kao i većina Šiptara u Nišu, za ubistvo iz krvne osvete, na dvadeset godina, a izdržao tek tri.
Nije izgledalo da ga dužina kazne brine, a ni skromne šanse da je preživi. Robijao je mirno, staloženo, nečujno, kao i većina saplemenika. I kao većina sa poodmaklom tuberkulozom. Najzad je u teškom kazeokavernoznom stanju primljen u bolnicu, gde sam radio kao administrator, a ponekad i kao samozvani lekarski pomoćnik.

O TBC-u sam dosta znao. I ja sam se u zatvoru razboleo. Spasla me je pošiljka streptomicina, tada novog leka, iz SAD, sa Aljaske, zapravo, s reke Jukon. Ahmet Ahmeta Ahmeti nije imao nikog na reci Jukon. Lečen je kalcijumom, ležanjem i vazduhom, koji je možda lekovit u Davosu, ali teško u Nišu. Iako je hrana bila bolja nego mitrovačka, a od 1948. je prošlo nekoliko godina, pa su se i kazamatske prilike ponešto popravile, ipak je bila nedovoljna za njegovu bolest i njeno stanje.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 

No, ne hitajmo sa zgražanjem. Ovde je reč o ljudima koje u antropologiji zovemo „posednicima primitivnog mentaliteta”, u običnom žargonu – divljacima. Postoje, svi to znamo, i moderne, prosvećene, aktuelne verzije istog Mita Kralja ili Boga dobre žetve.

U uvodu boljševičkog Mita, ljubav prema socijalističkoj domovini uvek se završava njenom najgnusnijom izdajom i, razume se, okrutnom smrću kao odmazdom. Odnosno, svakoj je velikoj izdaji Ideje preduslov fanatična odanost i značajna uloga u njenom revolucionarnom trijumfu. Velika uloga je nužna da izdaja bude što veća, da bi, već i po svojoj istorijskoj funkciji, mogla na sebi poneti teret svih proteklih promašaja, što nekoj beznačajnoj kolektivnoj žrtvi, očigledno, ne bi uspelo;

kontrarevolucionarna sabotaža komunalnog đubretara može, eventualno, zagaditi jedan narodni kvart jednog narodnog grada, ali ne može zagaditi celu zemlju, ne može celoj državi i njenom radnom narodu pokvariti žetvu. Kazna koja stiže izabranog opšteg i univerzalnog krivca obezbeđuje oproštaj naroda – koji bi u protivnom podigao kontrarevoluciju – ali i garantuje buduće uspehe, jer izdajnika naroda, uzročnika svih bivših promašaja, više neće biti. Ovaj se mitski scenario uvek obavlja kao sudski javni obred.

Pogledajmo sada, u kontekstu ove moderne transkripcije Mita plodnosti, Mita rađanja (ljubavi) i smrti, priču o južnoameričkim Paunima. Videćemo da nam je dobro poznata i da našem gađenju mesta nema. I ruski su boljševici, a kasnije i njihovi imitatori, u doba čistki, svake godine, pre donošenja Planova za iduću, prinosili ljudske žrtve.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
„Ne plači pred njima, majko.” 
(Jevgenija Ginzburg, U vrtlogu) 

Priča o robiji, erosu i tanatosu 

Prošlu smo sedmu epizodu robije završili neobičnom pričom o strastima i tušu. O kratkoj i burnoj ljubavi između tuberkuloznog robijaša na samrti i njegove bolničarke, i o hladnom bolničkom tušu koji je tu ljubav surovo dokrajčio. U svakom slučaju, bez obzira na nesrećan ishod dramatičnog susreta ko zna kojeg reda između jedne veštačke i jedne prirodne ustanove humane civilizacije, kao i uzorka robijaške civilizacije i uzorka ove druge, slobodne, reč je, na ovaj ili onaj način, o E r o s u.

Logično je da sledi priča o najbližem mu srodniku – T a n a t o s u.

Bliskost, srodnost, sličnost između ljubavi i smrti odavno je uočena i savremena antropologija joj pridaje ozbiljnu, pa i krucijalnu pažnju. Njome će, u priči o nesrećnoj, smrću kažnjenoj ljubavi latinske boginje lova Dijane i smrtnika, mladog i lepog lovca Virbija (u helenskoj mitološkoj transkripciji Artemide i Hipolita), engleski antropolog George Frazer otvoriti svoje remek-delo delo Zlatnu granu (The Golden Bough).

I Dijana i Artemida, dva lika iste mitološke sadržine, boginje su plodnosti, boginje rađanja, a naročito zaštitnice – rađanja ljudi. Utelovljene u svetom drveću šume u kojoj lovljahu, behu te boginje još od najstarijih vremena tema i drugih ljubavnih afera, od kojih je Plinije zabeležio grdnu strast mladog rimskog patricija prema jednoj bukvi Dijaninog svetog gaja u Albinskim gorama, bukvi koju je „grlio i ljubio, ležeći u njenom hladu i sipajući vino na njene grane”.

Ne znamo šta se s plahovitim i neopreznim Rimljaninom dogodilo, ali, ako sudimo po mračnoj sudbini njegovih mnogobrojnih ljubavnih suparnika, ne verujemo da je izmakao vezi o kojoj govorimo, ne verujemo da u toj ljubavi i od te ljubavi nije i umro.

Smrti je, dakle, ovde uslov ljubav, kao što je ova preduslov i rađanju, a oba ta bitna činioca života, u stalnom prožimanju i redovnoj smeni, ostvaruju ono što zovemo prirodnim ciklusima, krugovima rađanja, zrenja, starenja i umiranja, pa preko vaskrsenja u novom rađanju, prevaljivanja istog puta ponovo.

Ne smetnimo s uma, međutim, da je u ovaj kružni put što ljubav povezuje sa smrću uvek umešana i – kazna. Kaznom se postiže iskupljenje od greha, pa to omogućuje da božanski kraljevi, naročitim putem izabrani individualni nosioci kolektivnog greha jednog plemena ili naroda, svojom obrednom smrću postignu ne samo oproštaj od bivših grehova već i sigurnost buduće nagrade u obezbeđenoj plodnosti zemaljske godine.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Kompleks Venere ili moj doprinos mitu o ženi 

Jednoga dana, dok mi je merila temperaturu, nagla se nad moje uho i prošaptala:
– Noćas u ponoć traži da ideš u klozet.
– Dobro – rekao sam.
– Ali pre toga se celo veče žali na stomak.
– Zašto?
– Da bi se tamo duže zadržao.

Celo sam veče stražara maltretirao izlascima na kojima sam sve duže ostajao. Poslednji put učinio sam to, prema dogovoru, tačno u ponoć. Sa stražarom sam u živom razgovoru zatekao nepoznatu bolničarku i shvatio da je to prijateljica, čiji je zadatak da ga zabavlja i pažnju mu od klozeta odvuče.

U klozetu sam zatekao moju bolničarku, skrivenu iza jednog paravana, i već pripravnu, hoću reći – golu. Ne sećam se da li me je to uzbudilo. Kad o svemu dobro razmislim, jedva se i njenog lica sećam. Više sam bio uzbuđen od straha da ne budemo uhvaćeni. Kako je, u takvim okolnostima, uopšte do erekcije došlo, nisam pametan.
Ali došlo je i ja sam se, petljajući oko učkura na pižami, brzo svukao. Stajali smo goli u ružnoj, srećom dobro zagrejanoj prostoriji i osvrtali se oko sebe da nađemo mesto za ljubav. Tvrdnja da je za ljubav svako pogodno, besmislica je. Pod je bio prljav, leden, mokar i na njemu se ništa nije moglo učiniti. Ostajala je velika emajlirana kada. Nismo se dvoumili. Legli smo u nju.

Ona je sasvim lepo stala. Kako sam bio od nje za dve glave duži, ja nisam. Noge sam morao izbaciti izvan kade i njima se odupreti o zid, sav u glatkim pločicama. Sama se stvar brzo odvijala. Za fine predradnje nije bilo vremena. A onda se nešto grozno dogodilo.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Kompleks Venere ili moj doprinos mitu o ženi 

Naravno da sam i ja imao kofer, na koferu poklopac, a na poklopcu izložbu nagih žena. I da sam, kao i svi drugi robijaši, živeo u vlasti njihovog Mita. Da je taj kofer, zapravo, bio paganski oltar, pred kojim sam im žrtvovao ponude. A pošto ničim dragocenijim raspolagao nisam, žrtvovao sam im vreme, otkinuto od čitanja i pisanja. Sedeo sam pred otvorenim koferom i, gradeći se da ga uređujem, čežnjivo u te slike buljio, a onda ih, u snovima oživele i meni naklonjene, sanjao.

Kada je kod mene, posle podruma i obilnog krvoliptanja, konstatovano obostrano tuberkulozno razmekšanje i u njemu kaverna, prebačen sam u zatvoreničko odeljenje Gradske bolnice. Razmišljalo se o pneumotoraksu, do kojeg, srećom, nije došlo. U međuvremenu, lečili su me streptomicinom koji je stigao sa Aljaske, sa zlatonosne reke Jukon. Pošto je minula opasnost od novog suđenja, osećao sam se dobro i poletno.

Soba je bila na drugom spratu bolnice, u dnu dugog hodnika, od stepeništa do nas dva puta svijenog u laktu. Nije bila prostrana. Imala je tri velika, rešetkama pokrivena prozora koja su gledala u dvorište i desetak dosta zbijenih postelja. U njima su ležali teški bolesnici, uglavnom postoperativni slučajevi ili zatvorenici koji su na operaciju čekali. Ja sam među svima bio najlakši.
Pred vratima je stajala klupa, na kojoj se danju i noću smenjivala naoružana straža. Rutina je bila tipično bolnička, a stražari, verovatno pod uticajem civilne okoline, da ne bi ostavili rđav utisak, opušteniji, nemarniji, a i pristojniji nego inače.

Nisu po običaju na nas vikali i nikad nisu odbijali da nas izvedu u klozet, smešten, zajedno sa kupatilom, odmah iza prvog hodničkog lakta. Dok smo vršili nuždu, vrata su klozeta bila zatvorena – zaključavati se nismo smeli – a stražar je stajao tako da je sa svog mesta mogao kontrolisati i njih i vrata naše bolesničke sobe.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Kompleks Venere ili moj doprinos mitu o ženi 

Pre robije nisam imao nikakvu stalnu sentimentalnu vezu. (Nisam od politike imao vremena.) Sve su bile privremene i tranzitorne. Nisam, dakle, mogao očekivati da zatvorsku čežnju za drugim polom fiksiram u jednoj osobi.

U osobi koju sam na slobodi poznavao, i koja me je, po svoj prilici, odmah posle izricanja presude na petnaest godina, ostavila. Fiksacija je morala biti difuzna i obuhvatati sam pojam žene, u ma kakvoj njegovoj empirijskoj ilustraciji.

Za stvaran dodir nije bilo mogućnosti. Izvesne žene, i to kao polujasne konture – u svemu ostalom i bitnom ostavljene imaginaciji – mogle su se nazreti na prozorima i balkonima milicionarskih stanova s one strane zida, kako prostiru rublje, a u srećnijim slučajevima kako se ispod sobnih žarulja spremaju za spavanje.

Pre prebacivanja u zatvoreničko odeljenje Niške gradske bolnice, najbliži dodir sa ženama (i ženom kao Takvom) uspostavljen je preko pukotine kroz koju smo posmatrali svlačenje službeničkih supruga KPD Niš, pri lekarskom pregledu u našoj ambulanti.

S estetskog stanovišta, iz perspektive širine izbora na slobodi, ova je revija bila razočaravajuća. Većina nije bila bogzna šta, ali ni robijašu ne treba mnogo. Nekoliko istaknutih oblina zadovoljiće njegove prohteve, pa smo i mi bili zadovoljni.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXX deo

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Kompleks Venere ili moj doprinos mitu o ženi

U Sremskoj Mitrovici, jednom davno, robijao je mlad i lep čovek. Njegov zločin nije bio veliki, pa i nije važno da znamo kakav je bio. Držao se mirno i poslušno, te je ubrzo postao slobodnjak, s radnim mestom na mitrovačkom poljoprivrednom dobru. Tamo je upoznao ženu jednog stražara i u nju se, po robijaškom običaju, zaljubio.

(Robijaši se po pravilu zaljubljuju u prvu ženu na koju naiđu, a ima izgleda da duže ostanu u njihovoj blizini. Strast je slična zaljubljenosti u bolničarku ili nastavnicu, s kojom se duže provodi vreme.) Ali događaj se ne bi pretvorio u priču, a ova u legendu i mit, da se i ta žena nije u njega zaljubila. Uspevali su da se i viđaju. Rad na ekonomiji takve je prilike nudio.

Približavalo se vreme njegovog otpuštanja i oni su sanjarili o zajedničkom životu posle njenog razvoda. A onda su napravili grešku. Zavarani dosadašnjom slobodom, nemajući strpljenja da sačekaju pravu, našli su se na tavanu jedne štale i tamo su zatečeni. On je utekao, ona ostala suočena s nadzornikom, prijateljem njenog muža stražara, koji ih je otkrio.

Žena nije znala da nadzornik nije imao vremena da u njenom ljubavniku prepozna zatvorenika s ekonomije – samo je on to znao – i da ovome ne preti nikakva opasnost. Da ga zaštiti, ona ubija nadzornika vilama i pri tome je zatiču drugi robijaši, slobodnjaci s dobra i, željni pomilovanja, prijavljuju je. Njena odbrana, da je od nadzornika napastvovana i da je ubila u samoodbrani, nije primljena.

Osuđena je na dugogodišnju robiju istog dana kad je mladić sa svoje pušten. Situacija je ostala ista, samo im se položaj promenio. Ona je prebačena u požarevački zatvor za žene, a on se preselio u okolinu grada. I ona je bila dobar osuđenik, i ona ubrzo prebačena u slobodnjake. Ponovo su počeli da se nalaze. Ali ovog puta nije išlo. Bivši je robijaš izgubio, izgleda, interes za sadašnju robijašicu.

Bio je slobodan čovek. A žena se vratila u stvarnost iz koje je, privremeno, dok je robijao, prešla u mit. Taj Mit, Mit o ženi, sa sposobnošću neograničene hipnoze Mannovog Marija mađioničara, jednostavno više nije delovao. Ostavio ju je i ona se ubila.
Erotika je, inače, u skladu s mogućnostima, propisanim Pravilnikom kazne lišenja slobode s prinudnim radom, uglavnom stvar mašte. Ako je mašta jaka, polni nagon može, iako je istrajno ometan bromatima iz hrane, zaostajati, jer erotsku uobrazilju ne hrani libido nego legenda uz pomoć ličnih uspomena.  

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Kompleks Venere ili moj doprinos mitu o ženi 

Otvorite li robijaški sanduk, na njemu ćete, na poklopcu s njegove unutrašnje strane, zateći uvek isti prizor. Zalepljene su slike nagih žena, isečene iz starih ilustracija. Ako nagih nema, žene će biti obučene, ali će svakako biti žene.

Porodične slike, među njima i ona voljene supruge, čamiće, u međuvremenu, zavučene negde među prljavim vešom.

U istražnim samicama ćete, pored zidnih kalendara i tužnih ili borbenih tamničkih maksima, najčešće videti crteže žena, ali začudo, retko kad polnog akta ili nekog pornografskog ekskluziviteta. Pomislićete da takav prizor zahteva znatnu crtačku veštinu, kojom većina zatočenika ne raspolaže, ali to neće biti presudan razlog uzdržavanju od slikanja falusa u pokretu.

Presudan je u mitologizaciji žene. Neka vas, kasnije na robiji, ne zavaravaju prljavi razgovori o njoj. I oni su deo kulta, onako kako su deo kulta Velike Majke, u inkarnacijama Bele boginje, Izide, Aštarot, Afrodite i Venere, masni razgovori o razbludnim sveštenicama-prostitutkama antičkih hramova Boginje plodnosti i Roditeljice svekolikog života.

Kultu neće odoleti ni najgora „muška šovinistička svinja”. Poštovanje koje je programski propuštao da ženi ukaže na slobodi ovde će se preobraziti u potajno obožavanje. Činjenica da je u mnogim kriminalnim slučajevima prisustvo žene vidno, kao posrednog ili neposrednog uzroka zločina ili kao saučesnika u njemu, povećava na robiji njen kultni status i mistični značaj.

Ako je robijaš na slobodi imao neku stalnu vezu, kojoj, po svoj prilici, i nije poklanjao naročitu pažnju, postaće u zatvoru ona za njega sudbonosna. A sama žena svakako neuporedivo privlačnija nego izbliza, na slobodi. U više navrata sam se uverio u potpunu neusklađenost priča o nekoj robijaškoj ženi i njenog izgleda prilikom mesečnih poseta. Ljudi koji nisu poznati s preterane ljubomore pretvarali su se ovde u Otela, njeno tragično oličenje. Iz toga su kasnije proisticale bračne drame, pa se reprodukovali i novi zločini.

Od svih pozorišnih komada u robijaškoj inscenaciji, najviše su cenjeni oni s velikim brojem žena. Tek tu se otkriva bizarna travestitska priroda robijaša. Kao u drevno doba, mit se spušta u teatar i otuda deluje kao uzor-stvarnost. (Stvarnost eleusinskih misterija bila je veća i dublja od realnosti helenskog života.) Kada sam u Nišu režirao Gospođu ministarku, najveći uspeh postigao sam ženskim ulogama, za koje sam birao najzgodnije mladiće, obazirući se pre na izgled nego na dar.

Čuo sam i mnoge robijaške ljubavne priče.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Prometejev kompleks ili mit o slobodi 

Da bi zatvorenikovi planovi za budućnost, od kojih ovaj pretežno živi – jer su mu tekući svedeni na fundamentalne radnje, uz izbegavanje disciplinskih kazni – uspevali, bolje, dakle, prolazili nego što su to i činili u prošlosti i na slobodi, ova se sloboda mora idealizovati. Mora se uvećati da bi planovi u nju stali i prosperirali kako je zamišljeno.

Zatvorski Mit o slobodi je egzistencijalna potreba. Nije proizvod duga vremena, već proizvod vremena koje bi htelo da se na koristan način još više produži.

Politički krivac je ovde u najtežem, često smešnom psihološkom položaju. Napolju se bavio jedino političkim i građanskim slobodama, zanemarujući sve ostale, od kojih se realan, živući život sastoji.
Činjenicu da iz kuće može izaći kad god zaželi nije cenio, jer mu nije bilo dopušteno da pri tom izlasku drži govor protivu poretka. Sad, kad ne može nikud do u nužnik, pa mu se ni to ne dopušta, već u gaće mora ići, uviđa da je i slobodno izlaženje iz kuće neka sloboda. I kad se sve zbroji – važna. I deo niza sloboda, neophodnih da ona njegova, držanje govora protiv poretka, recimo, uopšte ima nekog smisla.

Činjenicu da je barem pred nekim ljudima smeo govoriti što misli nije poštovao, jer mu nije bilo dano da se s tim ljudima udruži i preuzme vlast kako bi najzad ovu zemlju usrećio. U zatvoru, gde mu drugi bira društvo, i najčešće ono koje iz dna duše prezire, uviđa da je i slobodan izbor stola u kafani neka sloboda. I kad se sve zbroji – važna. Jer, mogli su ni to da mu ne dopuste.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Prometejev kompleks ili mit o slobodi 

Mnoge vam druge praktične slobode, uostalom – a za njih je većina ljudi jedino zainteresovana – i nisu uskraćene. Ostale su nedirnute, samo ih vi, u jurnjavi da ih iskoristite, niste primećivali. One su se, naime, takođe podrazumevale. Znalo se po sebi šta ste sve slobodni da radite. (Između ostalog i da je, mada ne izričito, dopušteno sve što je izričito zabranjeno.)

Vaše je vreme redovno bilo jedino vaše, ako vam ga drugi nisu kvarili. Vaše su odluke takođe vaše bile, ako ste mogli da ih sprovedete. Imovina, ako nije nacionalizovana ili eksproprisana da utemelji partijsku „društvenu svojinu”, vaša je bila, na vašem slobodnom raspolaganju. Ukratko, ona je postojala. Jedino vi niste imali vremena da je vidite i da joj se divite.

U zatvoru ta sloboda, sloboda koju ste imali – ne ona koju niste! – postaje transparentna. Ona koju niste imali povlači se postepeno u zapećak vaših uspomena. Postaje manja i nepotrebnija nego što je bila, kao što sloboda koju ste imali, koristili, pa i zloupotrebljavali postaje od vlastite stvarnosti veća. I, razume se, lepša. Postaje – Mit.

Sretao sam zatvorenike koji su o svom slobodnom životu govorili s ushićenjem suverena kad se ovaj u egzilu seća izgubljenog trona. (U stvarnosti je verovatno živeo u hermetičkom trezoru svog dvorca i na njega se pucalo kao na glinenog goluba.) A kad bi taj život opisivali, sastojao se on u ređanju sve samih nevolja, muka i ograničenja. U najboljem slučaju savršenih statističkih beznačajnosti.

Ničeg lepog u tom životu nije bilo, ničeg uzvišenog, ničeg uistinu slobodnog. Pa ipak, i takav se život kao sloboda doživljavao i naknadno zadobijao lepotu koju, dok je trajao, ni izdaleka nije posedovao.
Kult slobode u zatvoru je stalan i opšti. O njemu se misli i sanja. Misli u preteranostima, sanja u hiperbolama. Odlazak napolje nije odlazak kući, već odlazak – na slobodu. (Jer da je odlazak kući, čovek bi odmah shvatio da je onda to samo prelazak iz jednog zatvora u drugi, iz kategorije osuđenika u samici u kategoriju slobodnjaka u porodici, eventualno.)

Za njega se kuju planovi, prave projekti, vrše pripreme. Zatvorska sadašnjost sva je „slobodnoj” budućnosti posvećena, njome posednuta i opsednuta. A pošto je iz neobavezne perspektive zatočenja ta zamišljena buduća sloboda veća nego što jeste, što će biti i što uopšte u izvođenju može da bude, planovi za nju smeliji su i slobodniji nego za pravu. Tome podležu i najracionalniji ljudi.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Prometejev kompleks ili mit o slobodi 

Dok smo van tamničkih zidova, pa makar i međ zidovima limitirane slobode totalitarizma, ili, u građanskim demokratijama u zarobljeništvu njenih personalnih ograničenja, važećih samo za nas, sličnih disciplinskoj kazni u okviru sudske, mi o slobodi i ne mislimo. A kad mislimo, činimo to povremeno i jedino u strogo definisanom polju tih ograničenja.

Van njih se smatramo slobodnim, u prirodu i obim te slobode nikad ne zavirujući. Sloboda se prosto podrazumeva. Podrazumeva ma kakva da je, potpuna ili krnja, nesputana ili delimično suspendovana, opšta ili selektivna. Pošto se o njoj bez izričitog povoda ne misli, sloboda koja se poseduje i upražnjava ne doživljava se uopšte kao sloboda.

Čulo se ima samo za njena ograničenja. Interes privlače zabranjene stvari, dopuštene se uzimaju kao same po sebi razumljive. Sloboda se opet zapaža tek kad je više nema.

U tome postoje, razume se, razna shvatanja. Prema jednom laičkom, na primer, na demokratskom Zapadu je dopušteno sve što izričito nije zabranjeno; na totalitarnom Istoku je pak zabranjeno sve što izričito nije dopušteno; dok je u našoj samoupravnoj Jugoslaviji, na sredokraći Istoka i Zapada i Istoka, pa i njihovih pravnih ideja, dopušteno sve što je izričito zabranjeno, a zabranjeno sve što se izričito dopušta.

Dolaskom u zatvor sve se to menja. Personalna ograničenja na slobodi, pa i ona što izviru iz totalitarne prirode socijalističkog režima, postaju jednako irelevantna pred onim izričitim, opštim i sveobuhvatnim limitacijama, kojima ste na robiji izričito izloženi.

Sloboda, odnosno sada već njena krajnje abortirana projekcija, hologramska spomen-slika, dobija, upravo zbog siromaštva preostale suštine, izraziti reljef što ga napolju nije imala. Na njemu se sad jasno ocrtavaju sve njene prednosti i lepote, van zatvora zanemarene, u svakom slučaju nedovoljno cenjene.

A zašto bi i bile?

Šta je, zapravo, za vas značila zabrana da slobodno izražavate svoja politička uverenja ako su ona u suprotnosti sa zvaničnom politikom SKJ? Jedno ograničenje, ništa više. Veliko, svakako. Značajno, nema sumnje. Neugodno, zacelo.

Ali, ipak, ne i potpuno, ne apsolutno. Jer vi ste ta uverenja, ako vam je do njih baš toliko zapelo, mogli izražavati sasvim slobodno i u krugu svojih istomišljenika, pod uslovom, naravno, da od njih ne pravite javnu upotrebu. To vam niko nije mogao zabraniti, osim, eventualno, bojazni da među vašim prijateljima ima doušnika, što je uvek moguće.

Osim toga, ako ste mudri, shvatićete da sloboda mišljenja ništa ne znači – čak je i, s privida slobode, opasna – ako nije praćena slobodom javnog govora, a ova da nema nikakvog smisla – čak je i, s dvostrukog privida slobode, štetna – ako joj ne sledi potpuna sloboda udruživanja na bazi tog mišljenja i govora. A pošto su vam ove dve poslednje slobode uskraćene, vi još bolnije uočavate besmislenost one koja vam je ostavljena.

Šta je za vas značila nemogućnost (nepostojanje slobode) da zauzmete profesionalni položaj, saobrazan vašoj stručnoj spremi i sposobnosti, samo zbog korumptivnog principa moralnopolitičke podobnosti, najefikasnijeg sredstva za elegantan odstrel svake poslovne konkurencije, rezervisan jedino za profesionalno diletantske ešalone članova vladajuće (jedine, nota bene) stranke?

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Prometejev kompleks ili mit o slobodi 

Mit o Prometeju, „prijatelju i dobrotvoru čovečanstva”, simptomatično je – budući da su njegovi korisnici ljudi – vezan za jedno u njemu rasprostranjeno krivično delo, što u sebi, uzorito opet, spaja krađu, common, običan kriminalni prestup, s političkom, veleizdajničkom krivicom uvrede veličanstva.

Titan Prometej je, naime, od olimpijskih bogova ukrao vatru, ali ne za sebe nego da je daruje ljudima – njegova krađa, dakle, nije imala otežavajuće elemente niskog koristoljublja, već olakšavajuće okolnosti tzv. političkog prestupa iz viših razloga – i tako im omogući izgradnju civilizacije, tehnološke po obliku, humane po sadržaju, u kojoj sužnji neće, kao on, Prometej, biti besposleni i kisnuti zalančani za planinske stene, već će kaznu lišenja slobode provoditi na „društveno korisnom radu”, u zatvorenim, zazidanim, od hirova podneblja zaštićenim prostorijama državnih tamnica.

Jer je, Grci kako vele, ovaj najveći njihov mitski heroj, zbog svog nedela sindžirom prikovan za goru Kavkaz, a neuništiva mu je džigerica konfiskovana i doživotno darovana u „društvenu svojinu”, tj. za ličnu hranu, jednoj planinskoj orlušini. Muke behu tako strašne da je heroj poželeo smrt, ali ona nije dolazila.

Nije, dakle, neobično da je sudbina Prometeja, prijatelja naroda, a neprijatelja vlasti (bogova), jednog od prvih revolucionara i političkih krivaca mitske povesti, veoma nalik zlom usudu svih političkih grešnika i kažnjenika. Svaki se politički krivac, posle preteče Prometeja, okrivljuje istim sudskim dispozitivom: zbog otpora vlastima, bespravnog prisvajanja, krađe ili pokušaja krađe slobode, preko granice od tih vlasti propisane, a koja se želi ne samo za sebe već za sve ljude.

Takav se krivac, po Prometejevom presedanu, i danas najstrože, često egzemplarno osuđuje, u bukagije, lance i okove okiva, muči biranim, ali Standardno minimalnim pravilima o postupanju sa zatvorenicima, ograničenim i uljuđenim mukama, zbog kojih ponekad poželi da umre.

Jedino su orlove zamenili policajci, a Standardni minimum je, umesto kidanja starinske džigerice, potapanje u moderan klozet.

Ali ako za grešnike drugih, nižih krivičnih kategorija olakšanje retko dolazi, za ovu vrstu elitne krivice ume da dođe. Kentaur Hiron je, trpeći takođe bezmerne muke, a ne mogavši kao besmrtnik umreti, izmolio od Zevsa smrt u zamenu za Prometejevo pomilovanje.

Kada će se takvo pomilovanje izmoliti ili iznuditi za tolike „političke prestupnike” koji, prema raportima organizacije Amnesty International, i danas čame po robijašnicama i logorima širom sveta?

Ko će i za njih zatvorenički Mit o slobodi pretvoriti u slobodu bolje realnosti?
„Usled dugog sanjarenja i odviknutosti, nama je u tamnici sloboda izgledala nekako veća i lepša od prave slobode, naime, od one koja postoji u stvarnosti. Robijaši su uvećali i ulepšali pojam slobode, i to je tako prirodno i svojstveno svakom sužnju. Kod nas su i bednom oficirskom posilnom zavideli kao da je kralj, gledali na njega kao na ideal slobodnog čoveka, jer je išao neobrijane glave, bez straže i okova.” (F. Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma, Prosveta, Beograd 1969, str. 309.)

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Aveljev kompleks ili mit o nevinosti 

Među kriminalcima se opažala jasna razlika između profesionalaca i amatera, odnosno onih koji su delikt počinili u nehatu i afektu ili je bio takve vrste da mu se kriminalna priroda nije smesta uočavala. Defraudantima je uvek neko drugi pokrao novac.

Ubica je uvek bio neko drugi. Lopovi su redovno bili nabeđeni. Samo su se profesionalci držali svojih krivica, pa na njih i ponosni bili. Ni na pamet im nije padalo da slavu sjajnog obijačkog poduhvata s nekim drugim podele ili ga drugom, anonimnom licu prepuste.

Znam za slučaj profesionalca koji je okajavao tešku provalnu krađu. Priznao je delo, ali ne i gde je sakrio novac. Tvrdio je da ga je potrošio, što zbog kratkoće vremena od čina do hvatanja nije bilo moguće. Robijao je mirno, s profesionalnim ponosom. U zatvoreničkom smislu bio je pouzdan, pa nam je poneki put i pomagao, iako nikoje određeno stanovište u politici nije imao.

A onda je u zatvor došao drugi kriminalac, verovatno početnik, osuđen za drugu provalnu krađu. Priznao je provalu, ali ni on gde je novac sakrio. Bio je nesnosno uobražen i hvalisav. Ovaj naš je to izvesno vreme podnosio, a onda više nije mogao.

Profesionalni ponos mu nije dopuštao da se odrekne jednog od svojih obijačkih remek-dela. Prijavio se vlastima, tvrdeći da je i drugu poharu on izvršio. Kao dokaz je naveo skrovište novca. U njemu je nađen i novac iz prve provale.

Pratio sam od početka drugi slučaj. Poučan, jer se ovog puta radilo o čoveku koji nije bio nevin, ali je to, dugim samoubeđivanjem, postao. Iako je ovde posredi radikalizacija Mita o Nevinosti, slika važi i za slučaj da je ona stvarna.

K. L. je bio direktor nekog privrednog preduzeća u provinciji, osuđen za višemilionsku proneveru. Pronevera je dokazana, u nju sumnje nije moglo biti. K. L. je tvrdio da je nedužan, da mu je podmetnuta. Teorijski je to bilo moguće, ali u protivurečnosti s opšteuvaženom činjenicom da je u kolektivu bio omiljen. To ni on nije osporavao, čime je odbranu ostavljao bez motiva.

Ako je, naime, već bio toliko omiljen, ko bi mu i zašto krađu podmetao? U toj tački verovatno njegov je krivicom opterećeni um počeo skretati stazom iracionalnih spekulacija. Slučaj je hteo da ga je isleđivao dobar prijatelj njegove kuće, kapetan lokalne Udbe.

Bio je prema njemu oštar i više nego što je slučaj nalagao – iz pomešanih razloga, jamačno, delom zbog bojazni da ga ne optuže za protekcionizam, delom možda zbog ličnog razočarenja u prijatelja – pa je K. L. iz toga zaključio da je u njegovoj presudi i uklanjanju iz javnog života morao imati personalne motive. Našao ih je u ženi. Kapetan je, naime, živeo s njegovom ženom.

Ceo je slučaj najednom postao jasan. Kapetan mu je preko svog agenta u preduzeću podmetnuo proneveru, a zatim ga poslao na robiju. Prvi neoborivi dokaz gnusne igre dobio je K. L. kada je, preko uprave, primio ženin zahtev za razvod braka, a poslednji kada je čuo da se, posle dobijenog razvoda, jedan oficir Udbe njome oženio. Posle dve godine K. L. je pomilovan.

Otišao je u svoje mesto, uzeo iz skrovišta borački pištolj – jer i on je borac bio – provalio u svoju kuću i izrešetao za večerom bivšu suprugu i jednog nepoznatog oficira. Priča se ovde ne završava. Na saslušanje je doveden kod bivšeg prijatelja, kapetana kojeg je krivio za svoj udes. Već poremećen, nije ga prepoznao.

Tvrdio je da ga opet lažu i podmeću mu ubistvo koje nije izvršio. U međuvremenu je bez trunke griže savesti priznao da je ubio ženu i kapetana, koji je pred njim stajao. Osuđen je na smrt, no pomilovan da umre u ludačkoj košulji zatvorske bolnice.
D. D. je bio Ciganin i zvao se Manda. Da li mu je to bilo pravo ime, kućni ili robijaški nadimak, niko znao nije. Nije imao mnogo dobrih osobina, bio je mrgodan, ćutljiv, nepristupačan, a ako ga uznemirite i zao, ali je po jednoj bio i na slobodi poznat. Bio je nenadmašan nožar, majstor, umetnik zanata.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Aveljev kompleks ili mit o nevinosti 

Gajićete ga, unapređivati i na robiji. U početku će se činiti da vam ono pojačava vitalitet, usavršava odbrambene sile, uvećava izglede na preživljavanje. Istina je da ono intenzifikuje opšti egzistencijalni tonus, a ubrzava emotivni. Ali čini to poput droge. Vitalitet je kratkotrajan i lažan. U međuvremenu ste postali narkoman nevinosti, i fizički zavisni od tog zamamnog, pomalo arogantnog, a svakako, u načelu, i neistinitog osećanja.

Jer, u pravom smislu reči, u režimu u kome ste živeli nijedan pošten i častan čovek ne može biti sasvim nevin. Bez njega više ne možete. Uskoro, kada ono sve unutrašnje rezerve iscrpi, a one nikad nisu naročito duboke, kada prođe uzastopne faze samoubeđenja, samosažaljenja, inata, moraće potražiti nove izvore obnove. Naći će ih, razume se, u onima koji su ga nedužnog zatvorili, u mržnji prema njima.

Svaka mržnja iscrpljuje, pogotovu ona koja se ne može realizovati. Vi na robiji ne možete premlatiti ključara, onako kako je vas islednik premlatio da vam iznudi priznanje, i tako zadovoljiti mržnju. Ponekad, naime, možete, ali se ne isplati. Satrulićete po podrumima i kaznenim jamama. Od tada vam vaša nevinost i nije toliko važna koliko mržnja prema onima koji su je presudom i robijom porekli.

Ponovo ste, ali poslednji put, na biološkom vrhuncu. Održavate se na njemu suprotno osnovnom principu robijaškog preživljavanja – konzervaciji energije. Upalili ste tamničku sveću s obe strane. Izgarate brže od vašeg neprijatelja – vremena.
Među političkim zatvorenicima osećanje nevinosti je prirodno. Većina uistinu nije počinila nikakav zločin. Neprijateljska propaganda, tzv. delikt mišljenja i znatan deo ostalih, posredovanih prema merodavnom mišljenju tvoraca „najnaprednijim Krivičnim zakonikom na svetu”, inkriminisanih postupaka, spadaju u fiksiran, rutinski delokrug građanskih prava, čiju povredu, kako su je naše sudije interpretirale, normalna osoba u dekadentnim buržoaskim sistemima ne bi mogla ni da shvati.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Aveljev kompleks ili mit o nevinosti 

Osim kod retkih izuzetaka, u koje sam i ja sa drugovima spadao, gde je antinarodna krivica evidentna i još prve noći od isledne službe, zajedno sa drvenim nogama, raskošno prezentirana – pa mesta za blaženo osećanje nevinosti jednostavno nije bilo – islednici su za većinu hapšenika iz 1949, bili levo ili desno, budući golootočani ili mitrovčani, raspolagali uglavnom pretpostavkama, sumnjama, nejasnim optužbama, ukratko tlapnjama.

Silazeći dole, znali ste da ste negde skrivili, premda gde niste mogli dokučiti. Kada vam je to rečeno, bilo je toliko besmisleno – tek kasnije će to, to isto, postati strašno – da ste se ponovo osetili nedužnim poput janjeta, a``gneca božjeg, krivo izabranog za klanje. I još dok ste islednika slušali kako tu navodnu krivicu prepričava, znali ste da će se nesporazum rešiti, uskoro, najdalje ovih dana.
Kada se početnik u zatvoreničkom umeću vrati s prvog saslušanja, obično je ošamućen, čak i ako nije tučen. U stanju je potpune duševne pometnje i konfuzije, sa svim kliničkim simptomima šoka. On još ne može trezveno da primi optužbu, ni da se od nje organizovano brani. Često ni da je razgovetno ponovi. U njegovoj je glavi sada sve pomešano. Krivične radnje, datumi, imena, okolnosti, dokazi.

On će jedino znati da je nevin, i to će, s dosadnom, manijačkom upornošću, ponavljati. Strategija odbrane obrazovaće se tek kasnije, tokom drugih saslušanja. (Time neće da se kaže da bi bolje prošao da je kod islednika s tom strategijom otišao. Svejedno je. Proces isleđenja ne zavisi od uhapšenikove nego od islednikove strategije. A najviše od njegovih tekućih potreba.)

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Aveljev kompleks ili mit o nevinosti 

Već u najranijoj fazi istražnog zatvora, iako ste mahom preokupirani vlastitim nevoljama s islednikom, vlastitom, dakle, nevinošću, pa i kad ste krivi, kad jedino nastojite da i krivi budete što neviniji, ne možete a da ne primetite jedan paradoks. Nalazite se u sabiralištu grehova, u samom srcu depoa ljudske krivice, a toliko nevinih ljudi nigde niste sreli.

Kad uđete u ćeliju starosedelaca i, posle kraćeg perioda upoznavanja, počnete da se raspitujete o njihovim krivicama, zavrtnjima, doznajete ne bez čuđenja, a ako ste početnik i ne bez ljubomore, da su svi nevini, da nisu učinili ono zašta ih optužuju, da ih je neko obedio i da očekuju kao sigurno da se nesporazum u njihovu korist uskoro, ovih dana zapravo, reši.

Na početnika to ostavlja težak utisak. Oseća se silno usamljen. I ugrožen. Najpre, jedini je krivac među toliko nedužnih ljudi, a onda, pošto to zna, zna da je skrivio, zna i da će samo njega islednik gnjaviti. Ostale će pustiti na miru. Ostali će, kao nedužni, uskoro – koliko sutra, zapravo – biti pušteni.
I kad sutra jednog od tih nedužnih pozovu kod islednika, početnik će pohitati da mu čestita, jer je siguran da će ovaj iz islednikove kancelarije pravo na ulicu, a potom u krevet žene o kojoj je sa žudnjom toliko pričao. Početnik će mu davati poruke za njegove i ponavljati svoju adresu sve dok ne bude siguran da je srećni i nedužni čovek napamet naučio svaku njenu pojedinost.

Početnik, naravno – inače početnik ne bi bio – neće primetiti da je nedužni rasejan i da njegova čestitanja i tu adresu prima kao da su izrečena na nekom nepoznatom jeziku. Početnik obično ništa nikad ne primećuje. Početnik je jedan veliki magarac, čije početničko stanje, srećom, kratko traje.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Morfologija zatvorskih mitova i kultova i društveni običaji tamnice


Pregled mitova pojedinih civilizacija pokazuje da se oni formiraju unutar najviših potreba humaniteta, ali i pod restriktivnim uticajem vladajućeg kulturnog klišea. Ukoliko od arhemitova idemo prema preživelim kultovima, videćemo da se polje njihove važnosti širi, a da kultovi, s jedne strane, divergiraju međusobno i prema marginama društvenog života, a obuhvataju sve nevažnije ljudske potrebe, s druge, da okupljaju sve manje skupine poštovalaca.

Umnogostručavanje kultova, kome je primer Rim u eri istočnjačkih uticaja, znak je dekadencije civilizacije. Ukoliko sada pređemo na izvedene običaje, primećujemo da je kod njih divergencija još uočljivija, a da sami običaji pokrivaju još beznačajnije ljudske potrebe.

Ali ma kako potrebe, kojima se bave običaji, što ih običaji opslužuju i zadovoljavaju, bile beznačajne, one su – za razliku od kultnih – uvek stvarne, životne, praktične. Sve o čemu smo u ovoj epizodi pisali o zatvorskim običajima zatvorenicima treba i pomaže.
Proces se primećuje i na robiji, s tim što je prilagođen aktuelnom minimumu ljudskih odnosa. I tu zapažamo paradoks. Demografska gustina naseljenosti jednog zatvora – pogotovo naših posle rata – verovatno je, mimo groblja, najveća, računajući po kubnom metru prostora. A sadrži u sebi minimum ljudskih odnosa, kako sa gledišta njihove sadržine tako i vrste. (Opet mimo groblja, razume se.)

Mitovi, kultovi i običaji vremenom su se menjali, ali ih je nekoliko ostalo od pradavnina. Zadržaćemo se jedino na onima koji povezuju sve tamnice sveta u jedan civilizacioni prostor. I pošto smo o običajima govorili, a kultovi na robiji imaju funkciju bogosluženja mitovima, od ovih ćemo i početi i s njima završiti priču o duhovnom životu robijaške dijaspore osuđenika.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Morfologija zatvorskih mitova i kultova i društveni običaji tamnice 

Briga za suseda u nevolji nema jedino moralni značaj. Ne osnažuje samo ukupan front protiv uprave i stepen opšte solidarnosti. Ona je i korisna, dakle sebična. Ona garantuje da ćete dobiti pomoć kada vama bude zatrebala. Pre svega je racionalna. Čin zajedničke samoodbrane. Granice te pomoći nisu određene. Ali su i one prećutno racionalne. Idu dotle dok ide vaša lična bezbednost.

Niko ovde ne traži žrtvovanje. Niko na njega ne računa. Niko ga i ne dobija. Stoga su odnosi na robiji prirodniji nego na slobodi, gde vlada hipokrizija, a od ljudi se traži i ono što oni, po normama urođenog egoizma, nisu spremni da pruže.

Političke razmirice koje vas od ljudi na slobodi udaljuju, na robiji se u zajedničkom interesu zanemaruju. U Sremskoj Mitrovici 1949. ovo je pravilo važilo za sve, osim za odnose dražinovaca i ljotićevaca i njihovu omrazu prenetu iz rata. Netrpeljivost prema ljotićevcima nadilazila je ponekad, čini mi se, i mržnju prema komunistima, u svakom slučaju, mnogo manja nije bila.
Šta se još može reći?

Zatvorski humor je crn, svirep, beznadežan. Jedan zatvorski strip prikazuje crtanu kopiju grofa od Monte-Crista kako dvadeset godina u tri slike kopa tunel da bi u četvrtoj prokopao dno tuđe ćelije, proturio glavu kroz otvor jame i domaćina s bradom do kolena zapitao ima li vatre za njegovu cigaretu.