Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Morfologija zatvorskih mitova i kultova i društveni običaji tamnice
Briga za suseda u nevolji nema jedino moralni značaj. Ne osnažuje samo ukupan front protiv uprave i stepen opšte solidarnosti. Ona je i korisna, dakle sebična. Ona garantuje da ćete dobiti pomoć kada vama bude zatrebala. Pre svega je racionalna. Čin zajedničke samoodbrane. Granice te pomoći nisu određene. Ali su i one prećutno racionalne. Idu dotle dok ide vaša lična bezbednost.
Niko ovde ne traži žrtvovanje. Niko na njega ne računa. Niko ga i ne dobija. Stoga su odnosi na robiji prirodniji nego na slobodi, gde vlada hipokrizija, a od ljudi se traži i ono što oni, po normama urođenog egoizma, nisu spremni da pruže.
Političke razmirice koje vas od ljudi na slobodi udaljuju, na robiji se u zajedničkom interesu zanemaruju. U Sremskoj Mitrovici 1949. ovo je pravilo važilo za sve, osim za odnose dražinovaca i ljotićevaca i njihovu omrazu prenetu iz rata. Netrpeljivost prema ljotićevcima nadilazila je ponekad, čini mi se, i mržnju prema komunistima, u svakom slučaju, mnogo manja nije bila.
Šta se još može reći?
Zatvorski humor je crn, svirep, beznadežan. Jedan zatvorski strip prikazuje crtanu kopiju grofa od Monte-Crista kako dvadeset godina u tri slike kopa tunel da bi u četvrtoj prokopao dno tuđe ćelije, proturio glavu kroz otvor jame i domaćina s bradom do kolena zapitao ima li vatre za njegovu cigaretu.
Ono što Englezi nazivaju practical joke, naše društvene šale, ilustruje se svojim najduhovitijim vrhuncima – paljenjem šibica uvučenim među nožne prste robijaša u dubokom snu. Prvoaprilske šale se poštuju, no nikad ne uključuju lažne vesti o nečijem pojedinačnom pomilovanju.
(O opštem su moguće, ali se one praktikuju preko cele godine, a onda se ozbiljno misli. Šala sa izostajanjem pomilovanja obavlja se sama od sebe.) Robijaši se sa slobodom nikad ne šale. Delom što je, lišeni nje, poštuju, delom što su bolesno sujeverni.
Običaji vezani za smrt ne postoje, jer, u izvesnom smislu, na robiji ni smrt ne postoji. Kada se i desi, ne priznaje se. O njoj se ne govori i pokojnik se dugo ne spominje, ili se spominje kao da je još živ. On je tabu, jer robijaš smrt na robiji smatra nepravdom. Još jednom, ako za sebe misli da je nevin. Kaznom na koju nije osuđen. Zato je i ne prihvata.
Čak i ako bi bili mogući, dopušteni, ne verujem da bi se pogrebi u zatvoru održavali. A svakako ne ceremonijalni, s pompom i opštim užitkom s kojim se obavljaju na slobodi.
No comments:
Post a Comment