Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Prometejev kompleks ili mit o slobodi 

Mit o Prometeju, „prijatelju i dobrotvoru čovečanstva”, simptomatično je – budući da su njegovi korisnici ljudi – vezan za jedno u njemu rasprostranjeno krivično delo, što u sebi, uzorito opet, spaja krađu, common, običan kriminalni prestup, s političkom, veleizdajničkom krivicom uvrede veličanstva.

Titan Prometej je, naime, od olimpijskih bogova ukrao vatru, ali ne za sebe nego da je daruje ljudima – njegova krađa, dakle, nije imala otežavajuće elemente niskog koristoljublja, već olakšavajuće okolnosti tzv. političkog prestupa iz viših razloga – i tako im omogući izgradnju civilizacije, tehnološke po obliku, humane po sadržaju, u kojoj sužnji neće, kao on, Prometej, biti besposleni i kisnuti zalančani za planinske stene, već će kaznu lišenja slobode provoditi na „društveno korisnom radu”, u zatvorenim, zazidanim, od hirova podneblja zaštićenim prostorijama državnih tamnica.

Jer je, Grci kako vele, ovaj najveći njihov mitski heroj, zbog svog nedela sindžirom prikovan za goru Kavkaz, a neuništiva mu je džigerica konfiskovana i doživotno darovana u „društvenu svojinu”, tj. za ličnu hranu, jednoj planinskoj orlušini. Muke behu tako strašne da je heroj poželeo smrt, ali ona nije dolazila.

Nije, dakle, neobično da je sudbina Prometeja, prijatelja naroda, a neprijatelja vlasti (bogova), jednog od prvih revolucionara i političkih krivaca mitske povesti, veoma nalik zlom usudu svih političkih grešnika i kažnjenika. Svaki se politički krivac, posle preteče Prometeja, okrivljuje istim sudskim dispozitivom: zbog otpora vlastima, bespravnog prisvajanja, krađe ili pokušaja krađe slobode, preko granice od tih vlasti propisane, a koja se želi ne samo za sebe već za sve ljude.

Takav se krivac, po Prometejevom presedanu, i danas najstrože, često egzemplarno osuđuje, u bukagije, lance i okove okiva, muči biranim, ali Standardno minimalnim pravilima o postupanju sa zatvorenicima, ograničenim i uljuđenim mukama, zbog kojih ponekad poželi da umre.

Jedino su orlove zamenili policajci, a Standardni minimum je, umesto kidanja starinske džigerice, potapanje u moderan klozet.

Ali ako za grešnike drugih, nižih krivičnih kategorija olakšanje retko dolazi, za ovu vrstu elitne krivice ume da dođe. Kentaur Hiron je, trpeći takođe bezmerne muke, a ne mogavši kao besmrtnik umreti, izmolio od Zevsa smrt u zamenu za Prometejevo pomilovanje.

Kada će se takvo pomilovanje izmoliti ili iznuditi za tolike „političke prestupnike” koji, prema raportima organizacije Amnesty International, i danas čame po robijašnicama i logorima širom sveta?

Ko će i za njih zatvorenički Mit o slobodi pretvoriti u slobodu bolje realnosti?
„Usled dugog sanjarenja i odviknutosti, nama je u tamnici sloboda izgledala nekako veća i lepša od prave slobode, naime, od one koja postoji u stvarnosti. Robijaši su uvećali i ulepšali pojam slobode, i to je tako prirodno i svojstveno svakom sužnju. Kod nas su i bednom oficirskom posilnom zavideli kao da je kralj, gledali na njega kao na ideal slobodnog čoveka, jer je išao neobrijane glave, bez straže i okova.” (F. Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma, Prosveta, Beograd 1969, str. 309.)


I drugi bivši zatočenici govore, kao F. Dostojevski, o preobražaju pojma slobode iz nečistog, nedovršenog i nesavršenog originala realne slobode van tamnice, u apstraktnu, idealnu uzor-kopiju unutar njenih zidova, među kojima dobija ona mitsku vrednost i mitsko značenje.