Pages

Wednesday, July 13, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Prometejev kompleks ili mit o slobodi 

Mnoge vam druge praktične slobode, uostalom – a za njih je većina ljudi jedino zainteresovana – i nisu uskraćene. Ostale su nedirnute, samo ih vi, u jurnjavi da ih iskoristite, niste primećivali. One su se, naime, takođe podrazumevale. Znalo se po sebi šta ste sve slobodni da radite. (Između ostalog i da je, mada ne izričito, dopušteno sve što je izričito zabranjeno.)

Vaše je vreme redovno bilo jedino vaše, ako vam ga drugi nisu kvarili. Vaše su odluke takođe vaše bile, ako ste mogli da ih sprovedete. Imovina, ako nije nacionalizovana ili eksproprisana da utemelji partijsku „društvenu svojinu”, vaša je bila, na vašem slobodnom raspolaganju. Ukratko, ona je postojala. Jedino vi niste imali vremena da je vidite i da joj se divite.

U zatvoru ta sloboda, sloboda koju ste imali – ne ona koju niste! – postaje transparentna. Ona koju niste imali povlači se postepeno u zapećak vaših uspomena. Postaje manja i nepotrebnija nego što je bila, kao što sloboda koju ste imali, koristili, pa i zloupotrebljavali postaje od vlastite stvarnosti veća. I, razume se, lepša. Postaje – Mit.

Sretao sam zatvorenike koji su o svom slobodnom životu govorili s ushićenjem suverena kad se ovaj u egzilu seća izgubljenog trona. (U stvarnosti je verovatno živeo u hermetičkom trezoru svog dvorca i na njega se pucalo kao na glinenog goluba.) A kad bi taj život opisivali, sastojao se on u ređanju sve samih nevolja, muka i ograničenja. U najboljem slučaju savršenih statističkih beznačajnosti.

Ničeg lepog u tom životu nije bilo, ničeg uzvišenog, ničeg uistinu slobodnog. Pa ipak, i takav se život kao sloboda doživljavao i naknadno zadobijao lepotu koju, dok je trajao, ni izdaleka nije posedovao. bob_eggleton_crystalball
Kult slobode u zatvoru je stalan i opšti. O njemu se misli i sanja. Misli u preteranostima, sanja u hiperbolama. Odlazak napolje nije odlazak kući, već odlazak – na slobodu. (Jer da je odlazak kući, čovek bi odmah shvatio da je onda to samo prelazak iz jednog zatvora u drugi, iz kategorije osuđenika u samici u kategoriju slobodnjaka u porodici, eventualno.)

Za njega se kuju planovi, prave projekti, vrše pripreme. Zatvorska sadašnjost sva je „slobodnoj” budućnosti posvećena, njome posednuta i opsednuta. A pošto je iz neobavezne perspektive zatočenja ta zamišljena buduća sloboda veća nego što jeste, što će biti i što uopšte u izvođenju može da bude, planovi za nju smeliji su i slobodniji nego za pravu. Tome podležu i najracionalniji ljudi.


Preduzeća što su im, dok behu „slobodni”, izgledala nedostupna volšebno postaju ostvarljiva. Nemoguće pomirenje s prevarenom suprugom verovatno. Povratak nepovratno izgubljenog roditeljskog autoriteta lak. Svako inače neprisvojivo bogatstvo na domaku ruke. Svaka neizvesnost sigurna.

Neizvodljivi profesionalni planovi najednom glatko, besprekorno funkcionišu. U zagrljaj se primate tamo gde bi vas nekad, na slobodi, još u holu izbacili. Otvaraju vam se sve nova i nova vrata – nekad uvek zabravljena – i pred vama, sami od sebe, krče se svi, na slobodi nekad smetovima prljavih opstrukcija zatrpani putevi. Za vas više nema neprohodnog lavirinta, nesavladive prepreke, nemogućeg zadatka.

Ceo se protekli život posmatra kao propuštanje slobode, nadoknadivo u budućoj. Sve ste vi to već mogli uraditi da ste na vreme, dok ste na toj slobodi bili, shvatili njen obim. Da je niste zanemarili, upustili se u njeno zaobilaženje zločinom i sada se kajete.

Kakvo je, zapravo, to kajanje?

Robijaška savest nije samo moralne kakvoće. Ona je to, bojim se, ređe nego što se moralisti nadaju, a Dostojevski je očekuje od svakog krivca, pre nego što mu se udeli oproštaj. Ona često moralno samo izgleda. A duboko u sebi bavi se isključivo vremenom i kajanjem zbog njegovog gubitka.

Kada se, bez moralističkih predrasuda, rasklopi mehanizam savesti većine prestupnika, pored eventualnog žaljenja zbog samog čina, odnosno druge strane u njemu oštećene, ali zanemarljivo retko, zatičemo uglavnom samosažaljenje.

Ponekad, kod ubica osobito, i kivnost na žrtvu, zbog čije se krivice – povoda zločinu – dospelo u zatvor, i tu gubi dragoceno vreme. U tom smislu, i jedino u tom smislu, možda ubijati i nije trebalo. U svakom drugom, kopilan je i tri puta smrt zaslužio!

No comments:

Post a Comment