Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Kompleks Venere ili moj doprinos mitu o ženi
Otvorite li robijaški sanduk, na njemu ćete, na poklopcu s njegove unutrašnje strane, zateći uvek isti prizor. Zalepljene su slike nagih žena, isečene iz starih ilustracija. Ako nagih nema, žene će biti obučene, ali će svakako biti žene.
Porodične slike, među njima i ona voljene supruge, čamiće, u međuvremenu, zavučene negde među prljavim vešom.
U istražnim samicama ćete, pored zidnih kalendara i tužnih ili borbenih tamničkih maksima, najčešće videti crteže žena, ali začudo, retko kad polnog akta ili nekog pornografskog ekskluziviteta. Pomislićete da takav prizor zahteva znatnu crtačku veštinu, kojom većina zatočenika ne raspolaže, ali to neće biti presudan razlog uzdržavanju od slikanja falusa u pokretu.
Presudan je u mitologizaciji žene. Neka vas, kasnije na robiji, ne zavaravaju prljavi razgovori o njoj. I oni su deo kulta, onako kako su deo kulta Velike Majke, u inkarnacijama Bele boginje, Izide, Aštarot, Afrodite i Venere, masni razgovori o razbludnim sveštenicama-prostitutkama antičkih hramova Boginje plodnosti i Roditeljice svekolikog života.
Kultu neće odoleti ni najgora „muška šovinistička svinja”. Poštovanje koje je programski propuštao da ženi ukaže na slobodi ovde će se preobraziti u potajno obožavanje. Činjenica da je u mnogim kriminalnim slučajevima prisustvo žene vidno, kao posrednog ili neposrednog uzroka zločina ili kao saučesnika u njemu, povećava na robiji njen kultni status i mistični značaj.
Ako je robijaš na slobodi imao neku stalnu vezu, kojoj, po svoj prilici, i nije poklanjao naročitu pažnju, postaće u zatvoru ona za njega sudbonosna. A sama žena svakako neuporedivo privlačnija nego izbliza, na slobodi. U više navrata sam se uverio u potpunu neusklađenost priča o nekoj robijaškoj ženi i njenog izgleda prilikom mesečnih poseta. Ljudi koji nisu poznati s preterane ljubomore pretvarali su se ovde u Otela, njeno tragično oličenje. Iz toga su kasnije proisticale bračne drame, pa se reprodukovali i novi zločini.
Od svih pozorišnih komada u robijaškoj inscenaciji, najviše su cenjeni oni s velikim brojem žena. Tek tu se otkriva bizarna travestitska priroda robijaša. Kao u drevno doba, mit se spušta u teatar i otuda deluje kao uzor-stvarnost. (Stvarnost eleusinskih misterija bila je veća i dublja od realnosti helenskog života.) Kada sam u Nišu režirao Gospođu ministarku, najveći uspeh postigao sam ženskim ulogama, za koje sam birao najzgodnije mladiće, obazirući se pre na izgled nego na dar.
Čuo sam i mnoge robijaške ljubavne priče.
Kao i svaka dobra priča, ova nije preživljena. (Imam ja i svoju.) Čula se jednog blagog nedeljnog popodneva, u kome je raskravljeno sunce, pomešano s prvim prolećnim vetrom, u mirisu truleži dalekih savskih vrbaka i jednolikom zujanju sedefastih muva, držalo tamnicu u onom stanju umrtvljenosti i opčinjenosti na koje će morati da čeka još godinu dana.
Kasnije se slušala u drugom obliku, u drugom zatvoru. A čuo sam je i po izlasku na slobodu, od robijaša koji su joj navodno prisustvovali, nekad kao učesnici, nekad kao svedoci. Tada je imala treći lik. Postajala je, dakle, legenda, tamnički mit, vraćajući se od prolazne istine večnoj priči. Ja ću je ispričati onako kako sam je prvi put čuo i zapamtio.
No comments:
Post a Comment