Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXX deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Kompleks Venere ili moj doprinos mitu o ženi
U Sremskoj Mitrovici, jednom davno, robijao je mlad i lep čovek. Njegov zločin nije bio veliki, pa i nije važno da znamo kakav je bio. Držao se mirno i poslušno, te je ubrzo postao slobodnjak, s radnim mestom na mitrovačkom poljoprivrednom dobru. Tamo je upoznao ženu jednog stražara i u nju se, po robijaškom običaju, zaljubio.
(Robijaši se po pravilu zaljubljuju u prvu ženu na koju naiđu, a ima izgleda da duže ostanu u njihovoj blizini. Strast je slična zaljubljenosti u bolničarku ili nastavnicu, s kojom se duže provodi vreme.) Ali događaj se ne bi pretvorio u priču, a ova u legendu i mit, da se i ta žena nije u njega zaljubila. Uspevali su da se i viđaju. Rad na ekonomiji takve je prilike nudio.
Približavalo se vreme njegovog otpuštanja i oni su sanjarili o zajedničkom životu posle njenog razvoda. A onda su napravili grešku. Zavarani dosadašnjom slobodom, nemajući strpljenja da sačekaju pravu, našli su se na tavanu jedne štale i tamo su zatečeni. On je utekao, ona ostala suočena s nadzornikom, prijateljem njenog muža stražara, koji ih je otkrio.
Žena nije znala da nadzornik nije imao vremena da u njenom ljubavniku prepozna zatvorenika s ekonomije – samo je on to znao – i da ovome ne preti nikakva opasnost. Da ga zaštiti, ona ubija nadzornika vilama i pri tome je zatiču drugi robijaši, slobodnjaci s dobra i, željni pomilovanja, prijavljuju je. Njena odbrana, da je od nadzornika napastvovana i da je ubila u samoodbrani, nije primljena.
Osuđena je na dugogodišnju robiju istog dana kad je mladić sa svoje pušten. Situacija je ostala ista, samo im se položaj promenio. Ona je prebačena u požarevački zatvor za žene, a on se preselio u okolinu grada. I ona je bila dobar osuđenik, i ona ubrzo prebačena u slobodnjake. Ponovo su počeli da se nalaze. Ali ovog puta nije išlo. Bivši je robijaš izgubio, izgleda, interes za sadašnju robijašicu.
Bio je slobodan čovek. A žena se vratila u stvarnost iz koje je, privremeno, dok je robijao, prešla u mit. Taj Mit, Mit o ženi, sa sposobnošću neograničene hipnoze Mannovog Marija mađioničara, jednostavno više nije delovao. Ostavio ju je i ona se ubila.
Erotika je, inače, u skladu s mogućnostima, propisanim Pravilnikom kazne lišenja slobode s prinudnim radom, uglavnom stvar mašte. Ako je mašta jaka, polni nagon može, iako je istrajno ometan bromatima iz hrane, zaostajati, jer erotsku uobrazilju ne hrani libido nego legenda uz pomoć ličnih uspomena.
Realerotika, međutim, kao i realsocijalizam, zahteva osobene uslove i specifične odlike učesnika, pa je stoga pomalo perverzna. Osobeni uslovi se nalaze u zatvorskom karakteru zatvora, kao što se i osobeni uslovi realsocijalizma stiču u njegovom inherentnom zatvorskom karakteru, a specifične su odlike učesnika vezane za izopačenu naklonost izvesnih robijaša prema svom polu, kao što su to u realsocijalizmu naklonosti vođa prema idejama kolektiviteta ili oligarhičnom ustrojstvu rukovodeće partije.
Samo se takve neprirodnosti u civilizaciji realsocijalizma ne osuđuju i ne progone – naprotiv, nagrađuju se i promovišu – a homoseksualizam se u zatvorskoj civilizaciji sprečava i kažnjava.
No comments:
Post a Comment