Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Kompleks Venere ili moj doprinos mitu o ženi
Naravno da sam i ja imao kofer, na koferu poklopac, a na poklopcu izložbu nagih žena. I da sam, kao i svi drugi robijaši, živeo u vlasti njihovog Mita. Da je taj kofer, zapravo, bio paganski oltar, pred kojim sam im žrtvovao ponude. A pošto ničim dragocenijim raspolagao nisam, žrtvovao sam im vreme, otkinuto od čitanja i pisanja. Sedeo sam pred otvorenim koferom i, gradeći se da ga uređujem, čežnjivo u te slike buljio, a onda ih, u snovima oživele i meni naklonjene, sanjao.
Kada je kod mene, posle podruma i obilnog krvoliptanja, konstatovano obostrano tuberkulozno razmekšanje i u njemu kaverna, prebačen sam u zatvoreničko odeljenje Gradske bolnice. Razmišljalo se o pneumotoraksu, do kojeg, srećom, nije došlo. U međuvremenu, lečili su me streptomicinom koji je stigao sa Aljaske, sa zlatonosne reke Jukon. Pošto je minula opasnost od novog suđenja, osećao sam se dobro i poletno.
Soba je bila na drugom spratu bolnice, u dnu dugog hodnika, od stepeništa do nas dva puta svijenog u laktu. Nije bila prostrana. Imala je tri velika, rešetkama pokrivena prozora koja su gledala u dvorište i desetak dosta zbijenih postelja. U njima su ležali teški bolesnici, uglavnom postoperativni slučajevi ili zatvorenici koji su na operaciju čekali. Ja sam među svima bio najlakši.
Pred vratima je stajala klupa, na kojoj se danju i noću smenjivala naoružana straža. Rutina je bila tipično bolnička, a stražari, verovatno pod uticajem civilne okoline, da ne bi ostavili rđav utisak, opušteniji, nemarniji, a i pristojniji nego inače.
Nisu po običaju na nas vikali i nikad nisu odbijali da nas izvedu u klozet, smešten, zajedno sa kupatilom, odmah iza prvog hodničkog lakta. Dok smo vršili nuždu, vrata su klozeta bila zatvorena – zaključavati se nismo smeli – a stražar je stajao tako da je sa svog mesta mogao kontrolisati i njih i vrata naše bolesničke sobe.
Osoblje, uglavnom muško, bilo je prema nama upadljivo ljubazno. Siguran sam ljubaznije nego prema slobodnim pacijentima. Šta je tome bio razlog ne znam. Ne verujem jedino sažaljenje. Bolesni robijaši, navikli na disciplinu, a srećni što ne rade, bolje jedu i duže spavaju, što imaju češće posete i što su van zidova, behu, po pravilu, manje zahtevni od civilnih, manje nervozni i nesnosni. Ovi su ležanjem u bolnici uvek nešto gubili, robijaši su mogli samo dobiti.
Služile su nas i dve sestre, a žena je bilo i među lekarima. Svakom ulasku lekara ili nižeg osoblja obavezno je prisustvovao naš stražar. No, vremenom, njegova je pažnja popustila, pa je i ta kontrola prestala, što je znatno pomoglo krijumčarenje i crnu berzu.
Jedna od bolničarki bila je studentkinja medicine koja je zbog nedostatka finansijskih sredstava prekinula školovanje i zaposlila se u bolnici kao sestra, u nadi da će ga uskoro nastaviti. Ja sam bio jedini „intelektualac” u sobi i jedini mlad čovek među oronulim starcima.
Uspostavili smo vezu najpre na toj neutralnoj „intelektualnoj”, zamlaćujućoj osnovi, a onda se ona nekako, valjda i zbog naročitih okolnosti, zaštitničkog, materinskog osećanja kod nje pre svega, a kod mene potrebe za njim, postepeno preobratila u međusobnu naklonost.
Kako je kod robijaša sve preuveličano, ja sam držao da je to ljubav. Šta je ona mislila, ne znam. No sve što smo oboje od nje imali i mogli oteti bio je sporadičan i kriptičan razgovor, pun posrednih značenja, s nekoliko strelovitih poljubaca.
No comments:
Post a Comment