Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi
„Ne plači pred njima, majko.”
(Jevgenija Ginzburg, U vrtlogu)
Priča o robiji, erosu i tanatosu
Prošlu smo sedmu epizodu robije završili neobičnom pričom o strastima i tušu. O kratkoj i burnoj ljubavi između tuberkuloznog robijaša na samrti i njegove bolničarke, i o hladnom bolničkom tušu koji je tu ljubav surovo dokrajčio. U svakom slučaju, bez obzira na nesrećan ishod dramatičnog susreta ko zna kojeg reda između jedne veštačke i jedne prirodne ustanove humane civilizacije, kao i uzorka robijaške civilizacije i uzorka ove druge, slobodne, reč je, na ovaj ili onaj način, o E r o s u.
Logično je da sledi priča o najbližem mu srodniku – T a n a t o s u.
Bliskost, srodnost, sličnost između ljubavi i smrti odavno je uočena i savremena antropologija joj pridaje ozbiljnu, pa i krucijalnu pažnju. Njome će, u priči o nesrećnoj, smrću kažnjenoj ljubavi latinske boginje lova Dijane i smrtnika, mladog i lepog lovca Virbija (u helenskoj mitološkoj transkripciji Artemide i Hipolita), engleski antropolog George Frazer otvoriti svoje remek-delo delo Zlatnu granu (The Golden Bough).
I Dijana i Artemida, dva lika iste mitološke sadržine, boginje su plodnosti, boginje rađanja, a naročito zaštitnice – rađanja ljudi. Utelovljene u svetom drveću šume u kojoj lovljahu, behu te boginje još od najstarijih vremena tema i drugih ljubavnih afera, od kojih je Plinije zabeležio grdnu strast mladog rimskog patricija prema jednoj bukvi Dijaninog svetog gaja u Albinskim gorama, bukvi koju je „grlio i ljubio, ležeći u njenom hladu i sipajući vino na njene grane”.
Ne znamo šta se s plahovitim i neopreznim Rimljaninom dogodilo, ali, ako sudimo po mračnoj sudbini njegovih mnogobrojnih ljubavnih suparnika, ne verujemo da je izmakao vezi o kojoj govorimo, ne verujemo da u toj ljubavi i od te ljubavi nije i umro.
Smrti je, dakle, ovde uslov ljubav, kao što je ova preduslov i rađanju, a oba ta bitna činioca života, u stalnom prožimanju i redovnoj smeni, ostvaruju ono što zovemo prirodnim ciklusima, krugovima rađanja, zrenja, starenja i umiranja, pa preko vaskrsenja u novom rađanju, prevaljivanja istog puta ponovo.
Ne smetnimo s uma, međutim, da je u ovaj kružni put što ljubav povezuje sa smrću uvek umešana i – kazna. Kaznom se postiže iskupljenje od greha, pa to omogućuje da božanski kraljevi, naročitim putem izabrani individualni nosioci kolektivnog greha jednog plemena ili naroda, svojom obrednom smrću postignu ne samo oproštaj od bivših grehova već i sigurnost buduće nagrade u obezbeđenoj plodnosti zemaljske godine.
„Pauni su”, veli Frazer, „svake godine prinosili ljudsku žrtvu s proleća, kad su sejali svoja polja. Verovali su da im je žrtvovanje stavila u dužnost Jutarnja zvezda preko izvesne ptice koju im je kao glasnika poslala. Ovu su pticu ispunili i čuvali kao moćnu amajliju. Mislili su da bi izostavljanje žrtve prouzrokovalo potpunu nerodicu kukuruza, pasulja i bundeva.
Za žrtvu se upotrebljavao zarobljenik ili zarobljenica. Oblačili su ga u najlepše i najskupocenije odelo, gojili najboljom hranom i pažljivo od nje skrivali njenu sudbinu. Kad bi je dovoljno ugojili, vezivali su je za krst u prisustvu gomile, a zatim, pošto odigraju svečanu igru, rascepali joj glavu sekirom i gađali je strelama.
Žene su sekle parčiće mesa sa žrtve i njima mazale sečiva svojih motika...” Pripadnici plemena Lote Nage iznad Bramaputre odrali su živog dečaka, isekli ga na komade i razdelili meso seljacima, a ovi su ga stavili u svoje merice da bi izbegli nesreću i osigurali dobru žetvu.
No comments:
Post a Comment