Pages

Monday, July 25, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 

No, ne hitajmo sa zgražanjem. Ovde je reč o ljudima koje u antropologiji zovemo „posednicima primitivnog mentaliteta”, u običnom žargonu – divljacima. Postoje, svi to znamo, i moderne, prosvećene, aktuelne verzije istog Mita Kralja ili Boga dobre žetve.

U uvodu boljševičkog Mita, ljubav prema socijalističkoj domovini uvek se završava njenom najgnusnijom izdajom i, razume se, okrutnom smrću kao odmazdom. Odnosno, svakoj je velikoj izdaji Ideje preduslov fanatična odanost i značajna uloga u njenom revolucionarnom trijumfu. Velika uloga je nužna da izdaja bude što veća, da bi, već i po svojoj istorijskoj funkciji, mogla na sebi poneti teret svih proteklih promašaja, što nekoj beznačajnoj kolektivnoj žrtvi, očigledno, ne bi uspelo;

kontrarevolucionarna sabotaža komunalnog đubretara može, eventualno, zagaditi jedan narodni kvart jednog narodnog grada, ali ne može zagaditi celu zemlju, ne može celoj državi i njenom radnom narodu pokvariti žetvu. Kazna koja stiže izabranog opšteg i univerzalnog krivca obezbeđuje oproštaj naroda – koji bi u protivnom podigao kontrarevoluciju – ali i garantuje buduće uspehe, jer izdajnika naroda, uzročnika svih bivših promašaja, više neće biti. Ovaj se mitski scenario uvek obavlja kao sudski javni obred. biglove

Pogledajmo sada, u kontekstu ove moderne transkripcije Mita plodnosti, Mita rađanja (ljubavi) i smrti, priču o južnoameričkim Paunima. Videćemo da nam je dobro poznata i da našem gađenju mesta nema. I ruski su boljševici, a kasnije i njihovi imitatori, u doba čistki, svake godine, pre donošenja Planova za iduću, prinosili ljudske žrtve.


Verovali su da im je žrtvovanje stavila u dužnost Ideja (Jutarnja zvezda), preko Partije (ptice) kao glasnika. Ptica (partija), pošto je ubijena, punjena je slamom umesto života koji joj je oduzet, i čuvana kao moćna amajlija. Mislili su da bi izostajanje žrtve prouzrokovalo potpunu nerodicu plodova socijalizma i zamiranje progresa. Za žrtvu se upotrebljavao zarobljenik iste Ideje.

Oblačili su ga u najlepše i najskupocenije odelo (funkcija, položaja, titula), hranili najboljom hranom (privilegija i slave), i pažljivo od njega skrivali sudbinu koja ga čeka.

Kada bi žrtvu dovoljno ugojili (kada je postala dovoljno značajna da na sebi ponese stare grehe), vezivali bi je na krst u prisustvu gomile (izvodili je na javni sud), a zatim, pošto odigraju svečanu igru (trijumfalan mrtvački ples štampe i opštenarodne osude), gađali bi je strelama (besmislenih optužbi) i rascepali joj glavu sekirom (smrtne presude).

Narod je sekao njihovo telo i komadima njihovog krvavog mesa mazao sečiva svojih motika (što znači da je njihovim krvavim naukom magijski čudotvornim činio svoj radni socijalistički elan).

Zato ćemo, posle Ljubavi, robijaške ljubavi, i mi pričati o Smrti, robijaškoj, razume se. Pričaćemo o Smrti unutar opšte teme oslobođenja, odnosno kao o jednom od načina da se pre roka sa robije izađe. Jednom od onih, od kojih će drugi, posle pet godina, i mene izvesti iz tamnice i dovesti na slobodu.

No comments:

Post a Comment