Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi
Priča o robiji, erosu i tanatosu
R. S., Rade S., bio je rodom iz zabitog sela Crne Trave, vrstan graditelj, kao i mnogi zemljaci, i znatno manje vrstan četnik. Dve je okupacijske godine proveo u odredima Koste Pećanca, iz razloga koji su samo njemu bili jasni. (Pećanac Kosta, četnički vojvoda, poznat kao komitski vođa iz Prvog svetskog rata, a između dva rata i kao političar koji je ljude svoje organizacije iznajmljivao industrijalcima kao štrajkbrehere.)
Njegov angažman u Drugom svetskom ratu ne odgovara njegovoj biografiji iz Prvog.U stvari, koliko sam ga poznavao, slobodno bi na pitanje zašto je u četnike otišao mogao odgovoriti kao Schoenberg kada su ga pitali šta je hteo da kaže tom i tom simfonijom. „Kad sam tu i tu simfoniju pisao, gospodo”, odgovorio je kompozitor, „znali smo to Bog i ja. Sad zna samo Bog.”
Tako su, po svoj prilici, godine 1942, Bog i Rade možda znali zašto je on otišao u četnike, a ne u partizane, zašto je uopšte igde otišao, kada je mogao sedeti kod kuće i baviti se poslom za koji je imao dara; a sada, u KP domu Niš, godine 1953, znao je to još samo Bog.
I sudije koje su ga osudile na devet godina strogog zatvora s prisilnim radom, neobičnim, nekako sakatim, nedovršenim, nesavršenim brojem za vreme čije su pravosuđe, proizvodnja krivaca jednako kao i proizvodnja ma čega drugog, traktora ili cipela, bili zaljubljeni u nule. Kaznu je izdržavao u Nišu. O politici savršeno ništa nije znao, niti ga je i najmanje zanimala. Zanimalo ga je zidanje.
Ko u međuvremenu vlada i kako vlada imalo je značaja jedino u meri u kojoj je uticalo na konjunkturu u neimarstvu. Zvali su ga zato, po slavnom imenjaku, Rade Neimar. Neprekidno je bio u poslu izvan zavoda, na gradilištima za koja je niška kaznionica davala prisilnu radnu snagu. Jedino što za njega ona nije bila prisilna.
Prisilan bi bio nerad ako bi ga na njega prinudili. Ali oni za tako nešto nisu imali računa. Proleterska je avangarda kusala prve lepote vlasništva, vrhunaravni smisao poseda. Bilo je u Srbiji mnogo privatnih vila koje je trebalo podići. I Rade Neimar ih je podizao.
Godine 1953, u proleće, dospeo je i njegov rok do kraja. Vraćen je u Dom da se za izlazak pripremi. Bio je to i inače čovek vesele naravi, koji bi svakoj robijaškoj porodici (sobi) dobrodošao. Sada se bio od radosti izgubio. Nije znao šta će pre. Da svoj sanduk sprema ili da sprema planove za budućnost. Bio je još srazmerno mlad.
Kad je suđen imao je dvadeset pet, sada je bio u trideset četvrtoj godini. Za njega još ništa nije bilo izgubljeno, kao za one koji su ovamo dospeli u pedesetoj, a suđeni su na dvadeset godina. Oženiće se svakako, ali najpre mora zaraditi novac. Da je vreme robije proveo napolju, u plaćenom radu, bio bi sada uveliko imućan čovek.
Ovako je za tamnički novac, kada mu je obračunat, mogao da kupi voznu kartu, da se u berbernici obrije, a s ostatkom da se temeljno napije. To ga nije uznemiravalo. Važno je bilo da povrati – nevinost. Važna je bila – sloboda. U njegovim zlatnim rukama nevinost će se pretvoriti u slobodu, sloboda u novac, novac u ženu, a žena u decu. Jedan će Robijaški mit roditi drugi, drugi mit treći, a iz trećeg će se roditi deca, jedan od Mitova slobode.
U međuvremenu je u zavodu otpočela popravka na jednom od paviljona. Dobri su zidari bili izvan zidova, na sezonskom poslu i domaći su radovi slabo napredovali. Dan pre izlaska, pomoćnik upravnika je pozvao Radeta i izložio mu nepriliku u kojoj se nalaze. Zamolio ga je da izlazak odloži za nekoliko dana i popravku na paviljonu izvrši.
Rade se najpre nećkao. Devet je godina ovaj dan čekao, nije mu se čekalo nijedan više. Pomoćnik je navaljivao. Reč je bila samo o dva-tri dana. Za takvog majstora, naravno. Osim toga, rad će biti plaćen po cenama za njega napolju. Ne po tim cenama, biće plaćen dvostruko. Rade je ponovo razmislio. Napolju ga niko nije čekao. A i da jeste, taj se dan-dva mogao strpiti. Zaradiće za isti rad dva puta više nego na slobodi. Ponuda mu se učinila i kao povoljan znak. Kao obećanje za prosperitetnu budućnost. Pristao je.
Tako se sutradan, umesto na zavodskoj kapiji, našao na krovu jednog od paviljona. Jedva je pola sata radio kad se dogodila nesreća. Omakao se i ostao da visi o oluku. Do njega se dopreti nije moglo. Vatrogasci s lestvama nisu na vreme iz Niša mogli stići. Jedino su ispod njega u dvorištu mogli prostrti slamarice i u boga se nadati da će one koliko-toliko ublažiti pad.
Samo su jednu stigli doneti kada se oluk o kome je visio odvalio. Rade S. je pao pored nje, na beton.
Ostao je na mestu mrtav.
No comments:
Post a Comment