Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Aveljev kompleks ili mit o nevinosti
Već u najranijoj fazi istražnog zatvora, iako ste mahom preokupirani vlastitim nevoljama s islednikom, vlastitom, dakle, nevinošću, pa i kad ste krivi, kad jedino nastojite da i krivi budete što neviniji, ne možete a da ne primetite jedan paradoks. Nalazite se u sabiralištu grehova, u samom srcu depoa ljudske krivice, a toliko nevinih ljudi nigde niste sreli.
Kad uđete u ćeliju starosedelaca i, posle kraćeg perioda upoznavanja, počnete da se raspitujete o njihovim krivicama, zavrtnjima, doznajete ne bez čuđenja, a ako ste početnik i ne bez ljubomore, da su svi nevini, da nisu učinili ono zašta ih optužuju, da ih je neko obedio i da očekuju kao sigurno da se nesporazum u njihovu korist uskoro, ovih dana zapravo, reši.
Na početnika to ostavlja težak utisak. Oseća se silno usamljen. I ugrožen. Najpre, jedini je krivac među toliko nedužnih ljudi, a onda, pošto to zna, zna da je skrivio, zna i da će samo njega islednik gnjaviti. Ostale će pustiti na miru. Ostali će, kao nedužni, uskoro – koliko sutra, zapravo – biti pušteni.
I kad sutra jednog od tih nedužnih pozovu kod islednika, početnik će pohitati da mu čestita, jer je siguran da će ovaj iz islednikove kancelarije pravo na ulicu, a potom u krevet žene o kojoj je sa žudnjom toliko pričao. Početnik će mu davati poruke za njegove i ponavljati svoju adresu sve dok ne bude siguran da je srećni i nedužni čovek napamet naučio svaku njenu pojedinost.
Početnik, naravno – inače početnik ne bi bio – neće primetiti da je nedužni rasejan i da njegova čestitanja i tu adresu prima kao da su izrečena na nekom nepoznatom jeziku. Početnik obično ništa nikad ne primećuje. Početnik je jedan veliki magarac, čije početničko stanje, srećom, kratko traje.
Kada se domalo nedužni vrati u ćeliju, ili ga unesu, početnik će se zbuniti – jer tu se očigledno nešto s nečim ne slaže, batine sa nedužnošću već i nikako – ali neće o tome mnogo misliti. Neće imati kada. Misliće kako li će on dole proći kada u ovoj kući ovako prolaze nedužni. On koji je, sam zna, kriv, jedini krivac u ovoj sobi nedužnih jadnika. Uteha da je barem kriv, i da ga neće tući nedužnog, biće srazmerno mala prema strahu od same tuče.
U međuvremenu, ubaciće u ćeliju nekog novog zatvorenika, koji će na pitanje zašto je uhapšen zbunjeno promucati:
– Pojma nemam, ljudi. Ništa nisam učinio.
Možda već ovde naš obevućeni početnik naslućuje da se kod te opšte i bezuslovne nevinosti ne radi o juridičkom pojmu, o nečemu što barem od empirije zavisi, ako od pravnog tumačenja već neće ili ne može, već o nekom tajanstvenom – ritualu. Skoro kultu. Kultu nekog mita.
Silazi, drhteći – kriv je, zaboga – onda i on kod islednika i sve se menja. I on doznaje da je nevin. Otišao je dole kao jedini krivac u sobi, a vratio se kao nevin i pridružio s pravom i ponosom svim tim nedužnim ljudima, čiji će se slučaj rešiti ovih dana, uskoro, možda već sutra.
Šta se kod islednika dogodilo?
No comments:
Post a Comment