Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Aveljev kompleks ili mit o nevinosti
Među kriminalcima se opažala jasna razlika između profesionalaca i amatera, odnosno onih koji su delikt počinili u nehatu i afektu ili je bio takve vrste da mu se kriminalna priroda nije smesta uočavala. Defraudantima je uvek neko drugi pokrao novac.
Ubica je uvek bio neko drugi. Lopovi su redovno bili nabeđeni. Samo su se profesionalci držali svojih krivica, pa na njih i ponosni bili. Ni na pamet im nije padalo da slavu sjajnog obijačkog poduhvata s nekim drugim podele ili ga drugom, anonimnom licu prepuste.
Znam za slučaj profesionalca koji je okajavao tešku provalnu krađu. Priznao je delo, ali ne i gde je sakrio novac. Tvrdio je da ga je potrošio, što zbog kratkoće vremena od čina do hvatanja nije bilo moguće. Robijao je mirno, s profesionalnim ponosom. U zatvoreničkom smislu bio je pouzdan, pa nam je poneki put i pomagao, iako nikoje određeno stanovište u politici nije imao.
A onda je u zatvor došao drugi kriminalac, verovatno početnik, osuđen za drugu provalnu krađu. Priznao je provalu, ali ni on gde je novac sakrio. Bio je nesnosno uobražen i hvalisav. Ovaj naš je to izvesno vreme podnosio, a onda više nije mogao.
Profesionalni ponos mu nije dopuštao da se odrekne jednog od svojih obijačkih remek-dela. Prijavio se vlastima, tvrdeći da je i drugu poharu on izvršio. Kao dokaz je naveo skrovište novca. U njemu je nađen i novac iz prve provale.
Pratio sam od početka drugi slučaj. Poučan, jer se ovog puta radilo o čoveku koji nije bio nevin, ali je to, dugim samoubeđivanjem, postao. Iako je ovde posredi radikalizacija Mita o Nevinosti, slika važi i za slučaj da je ona stvarna.
K. L. je bio direktor nekog privrednog preduzeća u provinciji, osuđen za višemilionsku proneveru. Pronevera je dokazana, u nju sumnje nije moglo biti. K. L. je tvrdio da je nedužan, da mu je podmetnuta. Teorijski je to bilo moguće, ali u protivurečnosti s opšteuvaženom činjenicom da je u kolektivu bio omiljen. To ni on nije osporavao, čime je odbranu ostavljao bez motiva.
Ako je, naime, već bio toliko omiljen, ko bi mu i zašto krađu podmetao? U toj tački verovatno njegov je krivicom opterećeni um počeo skretati stazom iracionalnih spekulacija. Slučaj je hteo da ga je isleđivao dobar prijatelj njegove kuće, kapetan lokalne Udbe.
Bio je prema njemu oštar i više nego što je slučaj nalagao – iz pomešanih razloga, jamačno, delom zbog bojazni da ga ne optuže za protekcionizam, delom možda zbog ličnog razočarenja u prijatelja – pa je K. L. iz toga zaključio da je u njegovoj presudi i uklanjanju iz javnog života morao imati personalne motive. Našao ih je u ženi. Kapetan je, naime, živeo s njegovom ženom.
Ceo je slučaj najednom postao jasan. Kapetan mu je preko svog agenta u preduzeću podmetnuo proneveru, a zatim ga poslao na robiju. Prvi neoborivi dokaz gnusne igre dobio je K. L. kada je, preko uprave, primio ženin zahtev za razvod braka, a poslednji kada je čuo da se, posle dobijenog razvoda, jedan oficir Udbe njome oženio. Posle dve godine K. L. je pomilovan.
Otišao je u svoje mesto, uzeo iz skrovišta borački pištolj – jer i on je borac bio – provalio u svoju kuću i izrešetao za večerom bivšu suprugu i jednog nepoznatog oficira. Priča se ovde ne završava. Na saslušanje je doveden kod bivšeg prijatelja, kapetana kojeg je krivio za svoj udes. Već poremećen, nije ga prepoznao.
Tvrdio je da ga opet lažu i podmeću mu ubistvo koje nije izvršio. U međuvremenu je bez trunke griže savesti priznao da je ubio ženu i kapetana, koji je pred njim stajao. Osuđen je na smrt, no pomilovan da umre u ludačkoj košulji zatvorske bolnice.
D. D. je bio Ciganin i zvao se Manda. Da li mu je to bilo pravo ime, kućni ili robijaški nadimak, niko znao nije. Nije imao mnogo dobrih osobina, bio je mrgodan, ćutljiv, nepristupačan, a ako ga uznemirite i zao, ali je po jednoj bio i na slobodi poznat. Bio je nenadmašan nožar, majstor, umetnik zanata.
Živeo je od njega u zabitom sremskom selu, preko zime, a leti se selio s crkvene slave na slavu, od vašara do vašara, i prodavao noževe. Pravio je i obične, kuhinjske, sa metalnom drškom, ubadače oštra vrha, i one savijene, zvane čakije, kojima mladići pore jedni drugima utrobe. Pravio ih je sa drvenim drškama, držačima od kosti ili presvučenim životinjskom kožom. Neke su drške bile izrezbarene, druge ravne, glatke.
U neke je ugrađivao kamenčiće, vodom isprane oblutke, sakupljene na dnu reke, u druge čelične opiljke, raspoređene u crtež, u treće nizove svetlucajućeg obojenog stakla. Izvesni su imali mehanizam za izbacivanje sečiva. Druge, velike, sa širokom, pljosnatom oštricom kupovahu kasapi. Osuđen je zbog ubistva nožem. Iskasapio je nevenčanu ženu. Tvrdio je da je nevin, da je zločin počinio drugi čovek.
Nisu mu verovali. Na nožu su nađeni njegovi otisci prstiju. Bili su, doduše, i na drugim noževima u kući, ali to nije pomoglo. Brojao se jedino nož nađen pored leša. Imao je dugo, ravno sečivo, a u koštanoj dršci ugrađene kopče od sedefa, u obliku koncentričnih krugova, sličnim rečnom viru, na obe strane po jedan. U domu je raspoređen u nožarsku radionicu. I ovde je postao čuven.
Radio je noževe službenicima po porudžbini, a i zatvorenicima kada je mogao. Nije prestajao da nas u nevinost uverava, no kako je to opšte mesto zatvorskih predubeđenja, mi smo saučesno, držeći se robijaškog bontona, klimali glavom, sigurni da je ubistvo izvršio. A onda je u zatvor došao čovek iz njegovog sela. Sprijateljili su se, premda na slobodi prijatelji nisu bili.
To se veoma često dešavalo. Ljudi su inklinirali zatvorenicima iz svog mesta, a ako ovih nije bilo, onda iz istog kraja. Njihovo zbližavanje nikog nije začudilo. Sve dok se nije saznalo da je nožar i novog prijatelja ubio. Kako? Nožem ga je preklao. Kakvim nožem? Istim kojim mu je ubijena morganatska žena. Priča je, koliko joj se sme verovati, tekla ovako.
Nožar je u novodošavšem prepoznao ubicu supruge. Sprijateljio se s njim i zadobio njegovo poverenje. U međuvremenu je izradio nož u svemu sličan oruđu kojim je ubistvo izvršeno. Zgodnom prilikom, sa sakrivenim svedocima, pokazao je nož ubici. Ovaj je zločin priznao. Svedoci, nažalost, nisu stigli da spreče krvav nastavak prizora.
Nožar je oslobođen tamnice za ubistvo žene, ali se u nju vratio zbog ubistva njenog ubice. Ovakvih priča ima bezbroj i nema se svrhe na njima zadržavati. Svaka od njih samo ilustruje to osećanje nevinosti i njegov robijaški mit, osećanje koje ne ume uvek razlikovati između realnosti i imaginacije, stvarnosti i želje, a nekad ni između pravde i zlodela, kao u slučajevima kada ubica ubistvo priznaje, ali ne i zločin.
Ovaj Mit o nevinosti (kao odricanje od greha i žeđ za nepovratno izgubljenom čistotom) jeste, zapravo, žudnja za njom, i jedna od najmisterioznijih emocija ljudske korumptivne egzistencije. Drugi mit tamnice, Mit o slobodi, nije nimalo zagonetan.
No comments:
Post a Comment