Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi
Priča o robiji, erosu i tanatosu
Kako je kazne oslobođen robijaš Zeinul D., kako bravar K. I., a kako moj guru
Oslobođenje Zeinula D. izvršeno je pod dramatičnijim okolnostima od pomilovanja Ahmeta Ahmeta Ahmetija. Ali počnimo s drugom ličnošću iste priče, Arifom M. I on je bio suđen zbog ubistva iz krvne osvete, i on na robiji tek tri godine, i on iz Prištine. Ali, za razliku od prvog, bio je zdrav i njegovo duševno stanje, srećom po njega, nije zahtevalo moju zaštitničku intervenciju.
Ono se naglo pokvarilo kada je obavešten da je jedan član porodice kojoj je dugovao krv, izvesni Zeinul D., u zatvor doveden, i on osuđen zbog krvnog delikta, ali u odnosu na neku drugu porodicu. Administracija kaznione nije o tim zapletenim šiptarskim odnosima imala vremena ni raspoloženja da misli. Distribucija po sobama i radnim mestima vršena je po drugim kriterijumima penologije.
U britanskim zatvorima vodi se računa o zaštiti izvesnih kategorija osuđenika koje ne uživaju simpatije ostalih zatvorenika. Ljudi osuđeni zbog silovanja, pedofilije i naročito gnusnih zločina podvrgavaju se Pravilu № 43 i izdvajaju od tamničke populacije. (Michael Bettworth, Marking Time – A Prison Memoir, London, Macmillan, 1989)
Uprave zatvora su prinuđene da izolacijom od osvetnički raspoloženih partnera u krivici štite krunske svedoke, u Americi osuđenike koji su s Javnom tužbom utanačili „gospodski sporazum” o manjoj kazni za isti zločin, u zamenu za odavanje svih drugih učesnika. Pretnja da će biti premešteni među njih, pod čekić sigurne osvete, čini od takvih ljudi uzorne osuđenike, pa i doušnike kada se nastane među zatvorenicima koji s njihovim slučajem nisu imali veze ili za njega nisu čuli.
U mafijaškim krugovima jedne kaznionice državna zaštita nikad ne uspeva. Prodane duše otkrivaju se obešene u hermetički obezbeđenim samicama. Zavode se pod rubrikom samoubistava, iako je svima jasno bilo da su ubijene uz pomoć korumpiranih ili ucenjenih čuvara. Čuvari se, isto tako, premeštanjem među neprijatelje, posredovanim umorstvom, oslobađaju nepoželjnih osuđenika. Znam kod nas za slučaj kada je otkriveni cinkaroš, u strahu od smrti, izmolio od uprave samicu, a onda se, poremećen samoćom, u njoj ubio.
Slučajno, međutim, čovek koga se Arif M. bojao niti je došao u našu sobu, niti je raspoređen na rad zajedno s njim. Zajednička jednosatna popodnevna šetnja ostala je kao jedino vreme u kome je trebalo biti na oprezi. Nekoliko puta Arif na šetnju nije ni izlazio. Izgovarao se bolešću ili bi i preko azbučnog reda preuzimao redarske dužnosti, samo da bi u sobi ostao. A onda se odvažio i izašao.
Ništa se nije desilo. Zeinul D. ga, činilo mu se, nije ni primećivao. Arifova napetost postepeno je popuštala. Stegnut izraz progonjenog izgubio mu se s lica. Prolazili su meseci. Arif je jednom sa svojim neprijateljem i razgovarao. Stekao je utisak da je od njega bezbedan sve dok su obojica na robiji. Krv mu, doduše, nije oproštena, ali je njeno izmirenje odloženo.
Čovek mu je, povrh toga, dao na znanje da je moguće i nekrvno poravnanje. Arif je bio zadovoljan. Onda je njegov neprijatelj, koji, pod izvesnim uslovima, to više i nije morao biti, premešten u našu sobu. Arifova opreznost ponovo se probudila. Počeo je slabiti, jer noću nije spavao i na rad je odlazio neispavan. Insomnija je uvećavala brige.
Brige hranile maštu. Imao je snove u kojima je iz noći u noć umirao. Zamišljao je kako mu Zeinul noću prilazi i kolje ga oštrom, nazupčanom ivicom poklopca od konzerve. Nije bio kadar da se brani, kao da su ga u snu dušmanske sile omađijale. Samo je ležao i uzdisao. Budio se u mori. Ono što ga je ranije umirivalo, razumno Zeinulovo ponašanje, sada mu se činilo sumnjivim.
Video je u njemu nameru da ga smiri i razoruža, a onda ga, kada se najmanje nada, prekolje baš kao u snovima. Pokušao je da promeni sobu. Nije uspeo. Zamenio je krevet, tako da je od Zeinula bio udaljen što se najviše moglo. Ovaj se pravio da Arifov strah ne primećuje, i to ga je još više zabrinjavalo. Svi smo primetili da se promenio, prozlio. Postao je razdražljiv, svadljiv, neuviđavan.
Jednom se i potukao. Jedva je, sobnom solidarnošću, spasen raporta. Nije izgledalo da nam je zahvalan. Shvatio sam, naravno tek kasnije, da je tuča bila namerna, projektovana da ga iz sobe premesti. Pošto sam, kao i uvek, u toj solidarnosti igrao ključnu ulogu, agitujući za nju, uprkos Arifovoj neomiljenosti, može se reći da sam i u ovom slučaju bio onaj nepotreban začin u robijaškoj čorbi, da u budućem događaju ima i moje posredne krivice.
U svakom slučaju, posle toga je Arif M. postao još nepristupačniji i nepodnošljiviji. Bilo je čak dogovora da sada mi tražimo njegov premeštaj. Zeinul D., inače miran i povučen čovek, neočekivano se pobunio. Izgleda da je za Arifa to bio poslednji dokaz njegovih opakih namera. Već sutradan je zaiskao da nekoga zameni u dežurstvu.
Dežurstvo niko nije voleo, pa mu nije bilo teško da ga, uz naknadu u hrani – tek posle shvaćenu kao pokušaj da se zamena učini što prirodnijom – i dobije. Dežurstvo u sobi obuhvatalo je niz dužnosti, među njima donošenje kazana sa hranom. Kazan je bio drveni čabar, opasan metalnim obručima, s dve ušice kroz koje se prodevala motka i poput obramice nosila na ramenima.
Čorba se u robijaške porcije sipala teškom gvozdenom kutlačom. Kazan se unosio u sobu i polagao u čelo stola, na pod. U međuvremenu, mi bismo se kraj stola jedan iza drugog postrojili, prilazili čabru i pružali porcije, u koje je jedan od dežurnih, pod kontrolom sobnog starešine, kutlačom sipao naš deo. Zeinul je bio ispred mene. Kraj kazana je stajao Arif s kutlačom u ruci i delio čorbu. Red se sporo micao. Svađe oko čabra bile su česte. Svakome se činilo da je dobio manje od drugog.
Kada je Zeinul kazanu pristupio i porciju ispružio, Arif je sa životinjskom brzinom podigao gvozdenu kutlaču i smrskao mu lobanju. Zeinul se uz muklo ječanje presamitio preko kazana. Glava mu je utonula u čorbu.
No comments:
Post a Comment