Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi
Priča o robiji, erosu i tanatosu
Priča o konopcu i tronošcu
No, ne govorimo više o tome. Uzaludno je. S ludilom je kao sa svakom stvari na ovom kurvinskom svetu. Nije – pouzdano. Ili imate sreće, ili je nemate. Ili ćete s njim izaći na slobodu, ili ćete samo promeniti zatvor. Drugo sam nešto hteo reći. U priči o čoveku koji je umeo da leti, pored mnogo ludila, ima i malo elemenata samoubistva.
Sada ćemo čuti priču u kojoj ludila nema nimalo, ali zato ima mnogo samoubistva.
Ujak moje supruge, bivši narodni poslanik Radikalne stranke, suvlasnik i direktor Vremena, brat premijera dr Milana Stojadinovića Dragi Stojadinović, bio je u vreme mog boravka u Mitrovici, pošto je osuđen na smrt, pomilovan na 15 godina, i u zavod doveden, izložen pritisku beogradske Udbe da svedoči u projektovanom procesu predratnom prijatelju advokatu dr Slobodanu Subotiću, jednom od pravnih savetnika branitelja na našem procesu.
(Većina advokata na našem procesu imala je neprilika sa vlastima, a Slobodan Subotić i Veljko Kovačević su i suđeni. Revolucionarno pravosuđe stajalo je na stanovištu da je svaka pravna odbrana na političkom procesu solidarisanje sa optuženim, pa je govore advokata u korist klijenata tretirala kao „neprijateljske nastupe na javnom mestu”, kažnjive paragrafom 133 Krivičnog zakonika. )
Optužba protiv njega išla je u red suludih policijskih kombinacija koje su vodile računa jedino o trenutnim političkim potrebama (u ovom slučaju o uklanjanju nepoželjnih ljudi iz javnog života), ni najmanje o tome da inkriminacije, ako već istinite ne mogu biti, budu barem logične. Bio je, naime, okrivljen za saradnju s ustašama, iako su mu ustaše na svirep način ubile oca, sveštenika iz Like. Dragi Stojadinović je odbio da svojim svedočenjem ovu tvrdnju podupre.
Dragom Stojadinoviću je, očevidno, Partija odredila visinu kazne. Osudila ga je na smrt, potom pomilovala. (Uostalom, imao je sreću, jer da su ga u Beogradu prvih dana zatekli, figurirao bi kao jedno od počasnih imena na prvom novembarskom spisku pogubljenih 1944, na kome je bio i moj tast.) Partijske presude bile su onda ozvaničen manir u socijalističkom pravosuđu.
O njemu Milovan Đilas, na str. 36 i 37 knjige Vlast, piše: „Tito je rekao pomalo jetko ali nepokolebljivo: Dragoljuba” (Jovanovića, vođu Zemljoradnika u okviru Narodnog fronta. – Primedba B. P.) „treba uhapsiti. – Ranković je primetio: Teško mu je naći krivicu. – Tito: Krivicu mu treba stvoriti ako je nema. Ja sam na to ćutao...
Kazne iz najvažnijih suđenja Ranković je predlagao Politbirou, odnosno vodećoj četvorki: Tito, Kardelj, Ranković i ja. Nikada nije bilo veće diskusije... Najveći, ogroman broj presuda je na taj način tretiran u republičkim i lokalnim voćstvima... Taj način, taj mehanizam veoma je ličio na onaj u staroj kraljevskoj Jugoslaviji. Sud za zaštitu države donosio je predlog kazni u dvor na odobrenje. S
ama procedura u Sudu za zaštitu države bila je korektna, bez podmetanja. Ali, bilo je i razlike: u kraljevskoj državi je po pravilu samo jedan sud – sud za zaštitu države – izricao političke presude, dok je na to u novoj državi bio obavezan svaki Okružni sud. Zbog toga u kraljevskoj Jugoslaviji sudstvo, sem pomenutog suda, nije bilo pod kontrolom političkih faktora, bilo je nezavisnije, nasuprot stanja u novoj državi...”
Stavljen je u samicu i izložen šikanama. Ovo je njegova priča o posledicama:
„Toga fatalnog dana, 13. avgusta – bila je subota – pod utiskom uverenja da više ništa ne može da mi pomogne, odlučio sam da svemu učinim kraj. I do tada sam o tome mislio, ali sam se kolebao, nadajući se nekom drugom izlazu, a i u strahu od posledica koje bi moje samoubistvo imalo na zdravlje majčino. Ona, naime, nije znala da sam ja na robiji, mislila je da sam s bratom u Južnoj Americi.
Sada sam postao svestan, koliko sam uopšte svesno mogao razmišljati, da mi predstoji ili samoubistvo ili pomračenje uma. Ostalo je samo pitanje kako nameru da izvedem. Ideju mi je dao slučaj čoveka s nadimkom King-Kong. On je bio vođa pokreta otpora u Holandiji, ali, istovremeno, agent nemačke obaveštajne službe, kriv za stradanja mnogih rodoljuba. Posle rata je otkriven i uhapšen.
Čekajući suđenje izvršio je samoubistvo gutanjem veće količine aspirina. Među lekovima protiv čira, od koga sam patio, imao sam četrdeset dva aspirina. Smatrao sam tu količinu dovoljnom za svrhu. A i način je bio bolji od drugih – vešanja ili sečenja vena – koji su mi takođe stajali na raspolaganju.
Najpre sam odlučio da to uradim toga dana, 13. avgusta, a onda sam odustao i odložio ga za idući, držeći da broj trinaest nije srećan broj za ma koji poduhvat, pa ni za poslednji kakav je samoubistvo. Do tada sam bio napet, nervozan, očajan. Posle odluke postadoh miran, samopouzdan, skoro srećan. Te noći sam prvi put čvrsto spavao. Sutradan je bila nedelja.
Sačekao sam da se podeli doručak, a zgrada sve do večernjeg prebrojavanja zaključa, popio sam crnu vodu, našu kafu, zapalio poslednju samrtničku cigaretu, ne presekavši je po običaju na polovinu, popušio je u dobrom, staloženom raspoloženju, a potom pristupio pripremama. Napunio sam čašu vodom i u nju potopio svih četrdeset dva aspirina. Dugo sam ih mešao.
Oni su se lagano topili, siveći tečnost, sve dok na dnu čaše nije ostao talog, koji se, usled zasićenosti rastvora, nije mogao rastopiti. Seo sam na postelju, prekrstio se, rekao: ’Gospode, oprosti mi, ali ne mogu drukčije’, i rastvor u jednom gutljaju ispio. Osetio sam kiselkast ukus na jeziku i nepcima. Taj ukus je poslednje što mi je ostalo u svesti. Ničeg se posle toga ne sećam.
Probudio sam se na klupi obasjanoj suncem. Unaokolo su se šetali robijaši u belim bolničkim mantilima. Kraj mene je sedeo nemački lekar, osuđenik kojeg sam poznavao, i previjao mi ruku u članku šake. Shvatio sam da sam u bolnici i da se sa mnom nešto dogodilo, ali nisam znao šta, zašto sam ovamo doveden. Iz razgovora s lekarem ništa nisam doznao. Ali kad sam odveden u sobu i počeo se raspitivati za svoje stvari, naročito za lekove, neko mi je rekao:
– Ti su ti lekovi i došli glave.
Tek tada sam se setio da sam trovanjem pokušao samoubistvo. No samo do trenutka kad sam rastvor s aspirinima popio i osetio kiselkast ukus u ustima. Bilo je oko pet po podne. Sedam je časova potpuno iz mog pamćenja izbrisano.
To vreme su ispunili drugi. Pre svega, komandir II zgrade Koraksić. Spremao se da zgradu zaključa – da bi se vratio i otključao je uveče – kad je dotrčao redar, tvrdeći da se nešto čudno događa u Stojadinovićevoj ćeliji. Prolazeći, čuo je lupu. Koraksić je s redarem otišao na sprat, otvorio ćeliju, ali mene u njoj nije video.
Kad je ušao, zatekao me je kako visim o iscepanom čaršavu, zavezanom oko šipke za ventilator. Na podu je ležala oborena kibla, na koju sam se bio popeo. Kad su me skinuli, nisam davao znake života. Povratili su me tek u bolnici. Tamo su otkrivene posekotine na rukama. Očigledno je da sam i vene sekao naoštrenom ivicom poklopca od konzerve.”
(Izvod iz višesatnog intervjua s Dragim Stojadinovićem, posvećenog našem predratnom političkom životu, radu vlade dr Milana Stojadinovića, međuratnoj štampi - posebno konkurenciji Vremena i Politike -, formiranju okupacijskog Komesarijata i Nedićeve vlade, radu u Novom vremenu, bekstvu na Zapad, repatrijaciji od strane Francuza, suđenju,
držanju Vladislava Ribnikara, „vojnika partije”, osudi na smrt, desetogodišnjem boravku u Sremskoj Mitrovici, sve do puštanja, tajnog razgovora sa saveznim ministrom unutrašnjih poslova Aleksandrom Rankovićem, spektakularnog odlaska u Argentinu i rada u finansijerskom listu Il Economist. Intervju će, posle redakcije koju vršim, biti objavljen kao knjiga.)
No comments:
Post a Comment