Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi
Priča o robiji, erosu i tanatosu
Priča o konopcu i tronošcu
U II zgradi Sremske Mitrovice jutrom smo iznosili kible. U nužniku smo ih praznili i prali. Pre toga dežurni ključar je prolazio pored naših ćelija i otključavao nam vrata. U međuvremenu mi bismo se spremili i s kiblama stali iza njih. Na njegov poziv izlazili smo i poređali se ispred. Na drugi znak odlazili smo jedan iza drugog u kupatilo i nužnik. Tako smo učinili i tog jutra. Vrata pete ćelije od moje ostala su i na drugi znak zatvorena. Ključar je otvorio vrata i pogledao u ćeliju. Ono što je video toliko ga je zbunilo da je otrčao, zaboravljajući da vrata zaključa. Iskoristili smo njegovo odsustvo i ušli u samicu.
S konopca, obešenog o zaboravljenu kuku za lampu, nasred samice visio je nag čovek. Na podu je ležala oborena kibla, na koju se popeo da proturi glavu kroz omču. Iz kible je iscurio izmet i beton pokrio smradnom ugasitosmeđom skramom. Njime je preko belog zida tek okrečene ćelije bilo ispisano:
Ne mogu više.
Osuđenik je bio modar u licu, mrtav svakako dobrih nekoliko časova. Niko ga nije poznavao. Danima je držan incommunicado, izvan dodira sa bilo kime osim sa islednicima. Puštan je u nužnik i kupatilo kad smo mi već bili u svojim ćelijama. Očevidno je da se nalazio pod pritiskom Udbe i da ga više nije mogao izdržati.
Bilo je to moje prvo iskustvo sa samoubistvom. Docnije ih je bilo još. Ljudi su s visećih mostova II zgrade skakali na beton u holu. Uprkos tome, žičana mreža iznad ograde, koja bi takve skokove onemogućavala, nikad nije razapeta. Ljudi su sekli vene, vešali se, trovali i ubijali na sve načine putem kojih su mogli izaći s robije i ponovo steći izgubljenu slobodu.
No comments:
Post a Comment