Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi
Priča o robiji, erosu i tanatosu
Kako je kazne oslobođen robijaš Zeinul D., kako bravar K. I., a kako moj guru
Ispričao sam kako smo se trikom oslobodili cinkaroša K. D. i kako je taj morao kusati čorbu koju je nama pripremao. Zavera je sticajem okolnosti bila zamršena. U većini slučajeva, međutim, za ovako dugu i rafiniranu igru nema se vremena, a bogami ni raspoloženja. Cinkaroši se jednostavno ćebuju, postupak svakako bez mašte, ali utoliko efikasniji. Ćebovanje se obično vršilo noću.
Osuđenom se prebacivalo zatvorsko ćebe preko glave i po njemu pesnicama udaralo, sve dok se ono micalo. Cinkaroši su se retko žalili. Modrice su objašnjavali znamenitim „padom niz stepenice”, univerzalnim sinonimom za policijska prebijanja, američkog porekla, čini mi se. Zatvorska Udba je upozorenje redovno razumela i cinkaroša premeštala.
Tako je to zlo kružilo robijašnicom, ali posle prvog ćebovanja već prilično neutralisano. Za njega su sada svi znali, i obično je povlačen iz opticaja, ili bi se sam povukao. Oni retki, najbolji, umetnici svog posla, premeštani su u druge zavode. Uprava se gotovo nikad nije trudila da otkrije batinaše, ili ako je to činila, istraga je bila prividna.
Kao da je između robijaša i uprave u pogledu konfidenata vladao prećutni sporazum: vi ćete slobodno vrbovati svoje ljude, oni će za vas raditi dok ih ne otkrijemo, onda ćemo ih mi prebiti, a vi ih, bez izlišnog roptanja, premestiti na drugi zadatak, u neku drugu svinjariju.
U Mitrovici se, međutim, u vreme mog boravka desio slučaj koji vredi zabeležiti, jer je unekoliko promenio tehniku odmazde nad dostavljačima. U jednoj sobi I zgrade stanovalo je desetak mahom starijih ljudi, majstora svojih zanata, pa stoga, što se tiče smeštaja u prenatrpanom zavodu, u povlašćenom položaju.
Među njima je bio i normirac S. M. iz druge radionice, čovek divljeg karaktera, bivši član Partije, osuđen za krupnu javnu prevaru, uz jednu ličnu, građansku. Jamačno bi se spasao suda da lično i građanski prevario nije mesnog komunistu, moćnijeg od sebe, a možda i moralno osetljivijeg, mada ovo nije sigurno. Dobio je tri godine. Očevidno je planirao da skrati rok robijanja i pri tom se na sredstva nije obazirao.
Isterivao je normu, pa i preko nje – elan na svakoj robiji ravan zločinu – a tuftu priznavao nije. S unutrašnjom upravom saradnju je odbijao, ali je zato dinamično, u njegovom žargonu „udarnički”, radio za zvaničnu. Upozorenja nisu pomagala. Odlučeno je da se pameti prizove ćebovanjem. Ljudi njegove sobe bili su u godinama, a on mlad i snažan, pa se na njih kao egzekutore nije moglo računati.
A ni iz drugog razloga. Kada su čuli šta se sprema, oštro su se pobunili. Bojali su se da će izgubiti stečene povlastice. Dostavljač im nije smetao, jer je radio u drugoj radionici i mudro pazio da se ne zameri ljudima sa kojima je provodio noć. Nisu hteli ni da čuju o ćebovanju. Stoga o danu egzekucije niko iz sobe s dostavljačem nije obavešten. Kaznu su imali da izvrše ljudi iz druge sobe.
Među njima nije bilo robijaša iz dostavljačeve radionice, onih koje je zlom zadužio. Takvi u tuči nemaju mere. A dostavljača je valjalo batinama upozoriti, nipošto osakatiti. Kako su spavaonice predveče zaključavane, morala se napraviti kopija ključa. Do njega je najpre valjalo doći. Stražari su ključeve nosili metalnom karikom obešene o kožni pojas uniforme.
Angažovan je džeparoš, kome je pošlo za rukom da pravi ukrade dok je stražar, nadzirući šetnju, dremao na letnjem suncu. Napravljen je otisak u vosku, a potom i kopija ključa u bravarskoj radionici zavoda. U lušatijsko doba, posle pola noći, u mračnu sobu uvukla se nekolicina jakih ljudi. Drveni ležaj s cinkarošem, srećom, bio je blizu vrata i do njega se nije dugo moralo ići te tako rizikovati da se starci probude i nadadu dreku.
(Mada je to bilo malo verovatno. Neuputno je mešati se u robijaško pravosuđe. Ako u izvršenju tamničke plemenske kazne niste učestvovali, prebacivali ste ćebe preko glave, da ne čujete krike žrtve, a ujutru se pravili da ništa niste čuli. Inače ste rizikovali da i vas premlate.) Ćebetom su pokrili čoveka na dostavljačevom ležaju i premlatili ga za nekoliko minuta. Potom su otišli. Niko se u sobi ni pomerio nije.
Svi su spavali ili se pravili da spavaju, što je za prebijenog bilo svejedno. Digli su se, kao i obično, u ranu zoru, na zvuk triangla za buđenje. Digao se i dostavljač, ali s drugog kreveta. Jedino se nije dizao čovek s njegovog bivšeg ležaja. U sobi ih je malo bilo i svi su odmah znali o kome je reč. Bio je to K. L., bravar, besprekoran robijaš.
Ništa, međutim, nisu preduzimali, jer bi time priznali da su u stvar upleteni. Nastavili su da se za rad pripremaju kao da se ništa nije desilo. Otkriće su ostavili sobnom starešini, čija je prva jutarnja dužnost bila da iz kreveta diže uspavane ljude. Ovaj je znao koga će ispod ćebeta zateći. Jedino nije znao da će to biti mrtvac.
No comments:
Post a Comment