Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi
Priča o robiji, erosu i tanatosu
Enciklopedija robijaške smrti
Više puta sam na njoj doživeo smrt, u niškoj bolnici prisustvovao umiranjima, a kao administrator učestvovao u tzv. procesuiranju leševa. Zakon nije dopuštao njihovo oslobođenje, odnosno uručenje porodicama. U pitanju nisu jedino posmrtni ostaci političkih neprijatelja, čiji se pogreb, već i brojem prisutnih, mogao pretvoriti u neme demonstracije protiv režima. Na slobodu nisu puštani ni leševi kriminalaca. Sahranjivani su na zatvorskom groblju, na način koji je, izgleda, i danas nepoznat. Opela ni pomena nije bilo, a ni oznaka na grobovima. U izvesnim zemljama takvi se leševi predaju porodicama tek kada pod zemljom izdrže i ostatak „ukradene” kazne. Kazna se tako prostire i preko groba. Ne znam kako s tom lepom idejom pravde kod nas stoji.
Leševe smo opremali noću, posle zaključavanja, na polumračnom praznom i hladnom prostoru ispod glavnog stepeništa bolnice. Oni nisu udešavani. Nisu prani, niti je s njih uklanjana grimasa smrti. Poneki put to i nije bilo moguće, jer smo „opremanje” mrtvaca iz raznih razloga, ponekad i robijaške nebrige, počinjali kasno, kad je rigor mortis već skamenio sve muskule na licu. Sećam se muka što su ih naši bolničari imali s lešom nekog bankarskog činovnika, koji je bio tvrd kao kolac. Posmatrao sam s vrha stepeništa kako ga bolničar, mučki mu majku tvrdoglavu kunući, pesnicom po bradi udara ne bi li mu zaklopio razjapljena usta. Preodevani su, dok smo radeći bezdušno neutralno ćaskali o vlastitim problemima, u njihovu civilnu odeću, donetu iz prijemnog odeljenja, i trpani u tesne sanduke.
Iza maske bezdušne ravnodušnosti krio se strah.Sanduci od jedva otesane čamovine rađeni su u zatvorskoj stolarskoj radionici. Nijednom nije dodavan krst. Tako su vernici postajali ateisti, ali je njima sada to bilo svejedno. Bili su na slobodi.
A ipak, kazna se prostirala i preko groba. I ne samo zato što su njihovi posmrtni ostaci ostajali u zatvoru već i zbog naših nesećanja, zbog – tabua. Ona nije obuhvatala samo, razumljivu uostalom, ravnodušnost uprave, već i našu robijašku. I jedni i drugi jedva smo čekali da se svojih mrtvih otarasimo. Srećni besmo kad bi najzad došli da ih iz kruga iznesu. Time su ih iznosili iz naših sećanja, naše savesti.
O mrtvima se nije govorilo. Na mrtve se nije mislilo. S mrtvima se nije živelo.
Mrtvi na robiji bili su zaista mrtvi.
Što stari Heleni vele: „Elefteros ke nekros.”
SLOBODNI I MRTVI.
No comments:
Post a Comment