Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXVI deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi
Kako su izvesni robijaši izašli na slobodu iako im red nije došao,
i kako je oslobođen
moj guru, iako ni on na redu nije bio
Znam da od svih robovskih, zarobljeničkih, zatočeničkih, logorskih i robijaških tema čitalac priču o uspelom bekstvu najviše voli, ali se zavaravati ne treba.
Bekstvo s robije veoma je retko.
Uspelo bekstvo, mislim. Pokušaji su u malo većem statističkom broju mogući, planova svakako od svega ima najviše, ali sve to je u bednoj nesrazmeri s uspehom. Pa i s izgledom na uspeh.
Naročito ovo važi za tamnice tzv. „visoke sigurnosti” i „specijalnog obezbeđenja” (specijalke), kakva je Sremska Mitrovica bila odmah po ratu. Iako je KPD Niš u tom pogledu bio mnogo pogodniji, ne može se pohvaliti da je te pogodnosti kako valja iskoristio, pa se sme reći da je odustajanje od bežanja pre stvar volje samih robijaša nego što je posledica savršene kontrole njihovih čuvara.
Na bekstvo se prosečan robijaš teško odlučuje. Sama robija najčešće za odluku nije dovoljna, pogotovu ako nije dugačka. A dugačka ne deluje odmah. Ne dovodi smesta do ideje o bekstvu. Ona se javi tek kasnije kad tamničko
Vreme počne delovati, kad se ona otegne i čovek izgubi ubeđenje da će s nje živ izaći. No, tada se u stvar meša paradoks. Kad ste ovamo došli, bili ste još mladi, snažni, vitalni. Niste znali gde ulazite i nije vam se bežalo. Sad znate, ali više ne možete. Nemate više ni godine, ni snagu, ni vitalnosti.
No comments:
Post a Comment