Pages

Friday, August 26, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Kako su izvesni robijaši izašli na slobodu iako im red nije došao, i kako je oslobođen moj guru, iako ni on na redu nije bio 

Još jedan je čovek na misteriozan način pre roka izašao iz zatvora. Bio je to moj Guru. Nije umro, niti izvršio samoubistvo, nije ubijen, niti je nekog ubio da ga iz zatvora na sud izvode, pa ni poludeo, a ni pobeći, koliko vidim i poznajem prilike u kojima je tamnovao, nije mogao; nije, dakle, oslobođen kazne ni na jedan način koji je ovde zamenjivao šparno dodeljivana pomilovanja.

Pa ipak ga u robijašnici više nije bilo.

Bio sam već izašao iz podruma, pljuvao krv i spremao se za nišku bolnicu, kada sam jednog jutra došao do njegovog ležaja i u njemu zatekao nepoznatog čoveka.

– Gde je Guru? – upitao sam ga, jer sam prijatelja, najboljeg u zatvoru, tako i pred drugima zvao, a drugi su robijaši prihvatili nadimak, iako mu nisu znali značenje, pa je celom kazamatu bio poznat kao Guru, a ne pod svojim pravim imenom.

– Koji Guru? – obrecnuo se neljubazno.
Znao sam da su robijaši ujutru uvek neraspoloženi i netrpeljivi. Ako su imali ružne snove, jer su ih ovi izmučili. Ako su snovi bili lepi, jer su prekinuti.

– Čovek koji leži na ovom krevetu – rekao sam najpomirljivije što sam mogao.
– Ja ležim na ovom krevetu.
– Čovek koji je ležao na ovom krevetu? – ispravio sam se.
– Ja sam ležao na ovom krevetu!

– Ne mislim noćas – počeo sam da se nerviram. – Čovek koji je na njemu ležao sinoć?

Jer, sinoć smo na ovom krevetu sedeli i on mi je govorio o bednoj budućnosti moje „zatvorske istine”, koju sam smerao da objavim svetu, o mojoj nepažnji prema žrtvama rimskih kažnjeničkih rudnika, hunske najezde i katoličkih ubica Vartolomejske noći.

– Ja sam na njemu ležao i sinoć.
Okrenuo sam se, otišao i seo na svoj krevet. Zatim sam ustao, obišao celu rekonvalescentnu sobu, krevet po krevet, pažljivo osmotrivši sve ljude u njima, na njima i kraj njih, ali mog Gurua nisam našao.

Oko podne – u čemu sam do tada dan proveo ne sećam se – prišao sam jednom robijašu, koga sam smatrao srazmerno očuvanim i trezvenim, i upitao ga da li je video Gurua.

– Koga? – Gurua – rekao sam, zebući. – Ko ti je taj?

Opisao sam ga kao sredovečnog, iskusnog i mudrog čoveka, poznavaoca zatvora i istočnih tajni, koji je imao rak i zbirku retkog kamenja. FrenchRev_7
– Takvog nema – odgovorio je robijaš.
– Otkuda znaš da ga nema?
– Iz naše sobe svakako nije. Pogledaj u nekoj drugoj.
Poslušao sam ga. Sve do odlaska u dispanzer tražio sam Gurua.

Bez uspeha.
Samo sam ga tražio.
Nisam se više za njega raspitivao. Nisam smeo. Nisam ga našao. Vratio se verovatno na istok, u svetlost tmine, odakle je i došao.

Odakle je, možda, i moj pacov.


Međutim, nedavno sam, na boravku u Beogradu, imao neobično iskustvo. Još – zlu ne trebalo – čuvam olinjali robijaški kofer od okupacijskog presovanog smeđeg kartona, s golim mitološkim nimfama na unutrašnjoj strani poklopca. Prizivajući davne uspomene na robiju, lepše, zacelo, nego što je ona bila, prebirao sam po njemu. Našao sam, pored nekoliko prnja – za svaki slučaj – i znamenitog robijaškog blaga, konopčića i žica – koje će „jednom možda” trebati – i jedan kamenčić s rečnog dna, čijeg porekla nisam mogao da se setim, ali sam znao da sam ga negde već video.

Bio sam srećan.
Do sada smo upoznali uglavnom bizarne načine izlaska na slobodu.
Hajde, najzad, da vidimo i jedan pravi.

No comments:

Post a Comment