Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi Izlazak – unutra ili ulazak – napolje
Uskoro ću napuniti dvadeset četiri godine. Ušao sam ovamo s osamnaest. Četvrtinu života proveo sam u zatvoru. Ova bi se proporcija i dalje održala da mi kazna u međuvremenu s petnaest godina nije na osam smanjena. I tada bih, ako bih sve izdržao, na robiji skakavcima ostavio četvrtinu života od šezdeset koliko sam predvideo. Ovako ću proći bolje.
Štetovaću jedva osminu. No, ovakva razmišljanja bila su akademska. Mlad čovek o tome na robiji ne misli. Vreme za njega još nije potrošiva materija. Još mu ne vidi kraj, pa nema ni osećanje da nešto značajno gubi. U svakom slučaju, nešto što jednom ne može nadoknaditi. Vreme je ovde hronična tema staraca. Ponekad i teških bolesnika. Od njih je svako mlađi nego što jeste.
Godine se kriju brižljivije nego napolju. Uvećavaju se tek ako neki neprijatan rad valja izbeći. Onda se, pored oronulog tela, u pomoć poziva i držanje, koje treba svesti na treći ropac, ako je čovek zaista mislio da tog dana leškari. Inače se godine smanjuju. Starci robijaši su neprestano zaokupljeni budućnošću koja im sa svakim danom izmiče, čak i onda kada nikakve budućnosti, na slobodi jednako kao i u zatvoru, nemaju.
U Nišu je službovao i jedan predratni ključar. Kako je svoje mesto zadržao ne znam, ne verujem nekom revolucionarnom zaslugom, jer se prema nama ponašao bolje nego ostali, čak i s izvesnim skrivenim saučešćem.
Bio je izvanredno malog rasta i tananog sastava kakav se retko sreće među „zaštitnicima poretka”. Tog dana on je bio dežuran i od našeg sobnog starešine primao večernji raport o brojnom stanju, a potom ga ličnim prebrojavanjem kontrolisao. Stajao sam u prednjem redu stroja koji se na komandu ad hoc stvarao. Prolazeći pored mene tiho mi je došapnuo:
– Pomilovan si.
No comments:
Post a Comment