Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi Izlazak – unutra ili ulazak – napolje
Bio sam zaprepašćen. Činilo mi se da haluciniram. U međuvremenu, on je završio brojanje i, vraćajući se, da nas preko noći zaključa, opet mi tiho dobacio:
– Budi sutra na šetnji.
O tome nikom nisam govorio, bojeći se da se ti drugi ne pridruže razuveravanju kome sam već sam pristupio. Niko mi nije bio potreban, jer sam ja to bolje radio – sumnjao sam i verovao jednovremeno, dok bi taj istinoljubivi klipan samo sumnjao. Stvar je izgledala nemoguća. Pomilovani, čija su imena pročitana preko glasnogovornika, otišli su. Da sam uistinu pomilovan, morao bih biti pušten, sada bih već bio napolju. Posredi je nesporazum koji će se raščistiti na moju štetu.
Sutradan sam izašao na šetnju. Izdvojio sam se da bi mi ključar mogao prići. Imao je u džepu Službeni list. Pokazao mi je u dugom spisku pomilovanih moje ime. A potom, ispod odluke Saveznog izvršnog veća, potpis Josipa Broza, kao da time svemu daje naročitu verodostojnost.
– Što me onda ne puštaju? – upitao sam.
– Ne znam. Znam samo da te otac čeka pred kapijom – rekao je tiho, a onda, pre nego što će otići, dodao:
– Moraju te pustiti. Ne mogu ni oni raditi baš sve što hoće!
Pokazalo se da mogu. Dva dana su prošla, a ništa se nije desilo. U međuvremenu su se, kako sam kasnije saznao, vodili živi telefonski razgovori između uprave KPD-a i Beograda o mogućnosti da je posredi administrativna greška, jer, navodno, i ne samo navodno, moje držanje ničim nije zasluživalo opraštanje kazne. Ovaj long-distance službeni konvejer prekratio je, najzad, ministar Ranković naređenjem da se „sin starog Pekića smesta pusti napolje”.
Trećeg dana od amnestije, stajao sam u redu pred ambulantom, mojim nekadašnjim radnim mestom, kada je po mene došao nadzornik. Znao sam, klervoajantno jasno izuzet iz stvarnosti, da će mi saopštiti pomilovanje, i munjeviti trenutak, kao ispaljen grom koji još nije pogodio, trenutak u kome mi je nadzornik prilazio, pre nego što će me pozvati da spremim svoje stvari, bio je najlepši, najuzbudljiviji u celoj epizodi. Jedini lep i čist momenat mog Izlaska.
Kada je kazao što je imao reći, lepote je nestalo. Ostala je činjenica da će me odmah pustiti i ona je izgledala očajno prazno, lišena svake sadržine, i tako će, bojim se, ostati još dugo posle mog izlaska.
Izvesnost da se nešto dogodilo vulgarna je prema neizvesnosti da će se to dogoditi. Pretpostavka bogatija od fakta. Nada plodnija od sigurnosti. I mašta dublja od stvarnosti.
I najzad, šta to znači biti pušten? Reklo bi se da je to očevidno. Da se čovek uvek pušta – napolje. Pušta se, međutim, i unutra. Za „puštanje napolje” i „puštanje unutra” jedan je termin. Ono napolje isto je tako hermetički zatvoreno kao i ovo unutra. Može se, dakle, izaći i unutra.
Šta za mene znači biti oslobođen? Svakako ne i biti – slobodan. Možda oslobođen jednog uslova i stavljen u zavisnost drugog. Iz jednog sistema ropstva transportovan u drugi. Iz jedne etape tamničkog konvejera u drugu. Moje oslobođenje, dakle, nije tek – izlazak unutra, jedno novo utamničenje. Ono je još i prinudno. I po svemu lažno.
Ono će, razume se, u ponečemu biti ugodno. Dopuštaće izvesne mehaničke slobode u jednom širem mehaničkom krugu zavisnosti nego što je zatvor, takođe u potpunosti mehanička tvorevina. Neću više morati da srećem ljude koje ne trpim, da slušam reči koje mrzim, da radim ono što ne volim. Možda trpeti neću ni one napolju, u tom novom unutra, ali ću barem imati mogućnosti da se od njih sklonim. U sobi sa sto ljudi čovek se nema gde skloniti, osim duboko u sebe, a tamo opet, stvari su najčešće zamršene, prizori mučni i stvarnog plandovanja nema. Reči koje mrzim neću morati da uzimam ozbiljno kao ovde, gde sve što je izgovoreno predstavlja suštinu života od kojeg se zavisi. A da radim poslove koje ne volim svakako neću morati.
Da li neću?
No comments:
Post a Comment