Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi
Priča o robiji, erosu i tanatosu
Tabu robijaške smrti i robijaškog samoubistva
Jedna istina povezuje sve tamnice sveta. Smrt je u njima nešto što ne privlači pažnju, u svakom slučaju ne takvu kao na slobodi. Smrt se brzo događa i brzo zaboravlja. Žurba u brisanju umiranja iz robijaškog pamćenja uzima ponekad okrutne vidove usiljene ravnodušnosti i bezočan tempo prividne poslovnosti.
I ne jedino što su administrativne radnje oko smrti, pogrebne ceremonije pogotovu, tamničkim propisima svedene na protestantski, pa i pasji minimum, već i stoga, pre svega stoga, što uprava i robijaška populacija imaju prema smrti u zatvoru podjednako divalj i primitivan tabu odnos.
On je, naravno, do izvesne mere pojačan činjenicom da je robijaško društvo – i robijaši i njihovi čuvari – artificijelna, slučajna, ni krvnim, ni konvencionalnim sponama povezana tvorevina, plod okolnosti, od kojih je većina nesrećna i neželjena, pa u kojoj se odsustvo nekoga ne oseća tako tragično kao na slobodi, gde su sve te veze u punom dejstvu.
No, da li je to jedini razlog? Ne slažu li se robijaši i njihovi tamnički patroni u još jednom osećanju? Uprava zna da je svaka smrt između ovih zidova njihova smrt, smrt što bez tih zidova, i njih, dakle, možda ne bi tako rano nastupila, a robijaši znaju da je to i njihova smrt, premda ih ovom prilikom neće sahraniti.
Duboko sam ubeđen da demonstracije građanske neposlušnosti preko nečijeg ukopa u zatvoru nisu nemoguće, pa i da je pokojnik podlegao javnim policijskim brutalnostima, batinama, a svečan pogreb da je od vlasti dopušten. Malo bi ljudi obe strane u takvom kotežu s cvećem koračalo. Svi bi sedeli po svojim ćelijama i kancelarijama, potopljeni u misli ili alkohol. Uprava bi se osećala skupom najamnih ubica, robijaši njihovom idućom žrtvom.
Samoubistvo, za razliku od smrti, ma bila izazvana težinom robijanja, ima drugi status. Ima ga i na lokacijama gde je smrt osuđenika jedina svrha zatočenja. No, to je usmrćivanje na koje pravo ima jedino država, ekskluzivno njen viši „državni razlog”.
Neovlašćeno otimanje tog prava od kažnjenika, korišćenje slobodne volje tamo gde se ona poriče, gde je upravo to poricanje suštinski sastojak kazne, smatra se najtežim kršenjem tamničke discipline, ravnim uspelom bekstvu. Esesovci nisu logoraše ubijene u bekstvu sahranjivali, već su ih vraćali u žice i njihova tela izlagali na javnom mestu.
Svrha bestijalnosti nije bila jedino u dokazivanju nemogućnosti bekstva iz logora, obeshrabrenje logoraša u njegovom pokušaju – jer se u tome ne uspeva – već ceremonijalno vraćanje preotetog prava u zakonite ruke. Istraga se, u međuvremenu, uvek vodila, iako je po regularnim tamnicama redovno izostajala ili tek formalno vršena ako je neko umro od zatvora, a nije pokušao samoubistvom da ga se pre vremena oslobodi.
No comments:
Post a Comment