Pages

Monday, August 08, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 
Priča o robijašu koji je umeo da leti 

Zgrozio sam se.
– Zašto, zaboga?
– Bio sam gladan – odgovorio je jednostavno.

O svojim noćnim aeronautičkim iskustvima pričao mi je tako živo da nisam mogao ne poverovati u ozbiljnost njegovog doživljaja. Pitao sam ga kako se snalazi noću. Ptice, naime, noću ne vide dobro. One love danju, a noću, osim sove, spavaju.

– Ja sam čovek. Nisam ptica – objasnio mi je uvređeno. – Osim toga, noć je ovde. Tamo gde letim uvek je dan.

To je, naravno, znatno olakšavalo snalaženje na nebu, premda je još ostajalo nejasno kako se na istoj teritoriji istovremeno mogao prostirati i mrak i svetlost.

Razumevao je indignaciju uprave njegovim pokušajima da leti. Ona se bojala da ne pobegne, zauvek ne otprhne. Nije verovala obećanjima da će se vratiti, pa mu zato za letove nije davala prilike. Mislio je da i nije toliko posredi neverica u njegovu reč koliko nešto ozbiljnije.

– Neverica u tvoje letenje? – pitao sam ga.
– Ma ne! Znaju oni da ja to mogu, nego se plaše da ne krijumčarim robijaška pisma.
– Pa – rekao sam – ne bi mogao odbiti. Pogledao me je uvređeno.
– Mogao bih! Ja nisam golub pismonoša. almost_there
Uprava je dala nalog sobnom starešini da na njega pazi, a ovaj zadužio nekoliko robijaša da ga nikad iz vida ne ispuštaju. Oni, razume se, svoj zadatak nisu ozbiljno shvatali. Verovali su da je mladić lud i da u njegovom uobraženju nema pokušaja da uz pomoć fingiranog pomračenja uma izvojšti oslobođenje. Ovaj „vazduhoplovni vid” manije činio im se preteranim da bude i lažan.

U zatvoru važi nepisano pravilo: ma kakvu ulogu robijaš preuzeo, morate mu u tome pomoći, morate mu verovati. Ali, kao i većina ludaka koje sam poznavao, i on je bio natprosečno inteligentan, te je naslućivao da mu se ne veruje. To ga je još više učvršćivalo u nameri da svoje letačke sposobnosti javno dokaže.


U Nišu je iznad bioskopske sale bila smeštena zatvorska biblioteka, čiji prozor nije imao rešetke. U njoj je radio slobodnjak od poverenja. Između tog prozora i zatvorskog zida bilo je možda nekoliko metara rastojanja, ali skok na ivicu zida nije bio moguć. Preko zida se moglo samo preleteti.

Mladić je često išao u biblioteku da uzima knjige o životu ptica – avijacija ga nije, kako rekoh, interesovala – te je poznavao raspored prostorija. Jedne večeri smo odvedeni u bioskop. U tmini, za vreme predstave, on se iz sale izvukao i popeo do biblioteke.

Provalio je vrata i otvorio prozor. Popeo se na ragastov u trenutku kada je reflektor sa stražarske kule u ritmičkom kruženju zatvorskim krugom prošao zidom. Našao se u njegovom snopu. Podignuta je uzbuna. Ključari su u biblioteku utrčali, ali mu nisu smeli prići. Bojali su se da ne skoči. (Ta briga za život robijaša, koji se u međuvremenu sistematski ruinira, uvek me je impresionirala.)

Oni, naime, nisu verovali u njegovu letačku sposobnost. U međuvremenu se predstava završila a mi izašli. Mogli smo ga, osvetljenog reflektorom, videti kako stoji na prozoru. Imao je mirno lice čoveka koji zna šta radi. Raširio je ruke i poleteo.

Pričalo se da su mu poslednje reči pre nego što je umro bile:
– Nisam računao na mrak.

No comments:

Post a Comment