Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi Izlazak – unutra ili ulazak – napolje
Ove koje ovde ne volim svakako neću. Radiću one koje neću voleti tamo. Moraću uzimati u obzir neke druge reči koje mrzim. Ljudi koje neću trpeti zameniće one koje sada ne trpim, i od njih se neće moći pobeći, pa svet bio ravan svojoj pravoj veličini ili sveden na dimenzije jedne robijaške ćelije.
U realnosti slobode pokazaće se da sam bio optimist. Ne samo da od ljudi koje ne trpim nisam bežao, nego sam mnoge od njih morao da tražim, sa mnogima da se družim, a nekima – koliko je to meni uopšte habituelno moguće – i da se udvaram, jer sam od njih zavisio, jer je u njihovim rukama ležala moć, bez koje mi ni kao građaninu ni kao piscu sloboda ništa nije vredela.
Među njima je bilo i onih koji su mi iz nekoristoljubive lične simpatije pomagali, uprkos svim mojim političkim insuficijama – ketmani možda baš zbog njih – pa možda nije korektno da o naklonosti koju sam iskoristio tako govorim. Ali ja za sve te moje moralne nedoumice ne optužujem njih. Skoro bih rekao, ni sebe.
Optužujem režim socijalističke laži, te škole javnog nemorala, koji nas je naterao u istu duševnu klopku. U statusu robijaša takve kompromise nisam morao da pravim. Mogao sam – uz izvesnu cenu – da se ispoljim kao slobodna ličnost, što mi je na slobodi uskraćeno. Na robiji sam u svakom pogledu bio slobodniji nego na slobodi.
To nipošto ne znači da za robijom čeznem i da bih se sutra u Sremsku Mitrovicu vratio. Nemam ni potrebe. Od kada sam shvatio prirodu slobode u kojoj boravim, ona zadovoljava sve moje žudnje za zatvorskim slobodama. A i stoga, možda, što robijašku cenu za izražavanje autentične nisam više spreman da plaćam.
Ništa se bitno neće promeniti.
Kao što se ništa bitno nije promenilo u noći između 6. i 7. novembra 1948, osim što je moj zatvor postao malo uži.
„U suton, uoči poslednjeg dana, obišao sam poslednji put, duž palisada, celu tamnicu. Koliko sam hiljada puta prošao pored ovog palisada u toku tolikih godina! Ovuda, iza kasarni, lutao sam prve godine tamnovanja samotan, tužan, utučen. Sećam se kako sam tada brojao koliko mi hiljada dana još ostaje. Gospode, kako je to davno bilo! Evo ovde, u ovom kutu, živeo je naš orao.
Ovde me je često sretao Petrov. On se ni sada nije odvajao od mene... Opraštao sam se u mislima s pocrnelim brvnarama naših kasarni. Kako su me svojom turobnošću zaprepastile onda, prvih dana. Mora da su i one otada ostarele, ali ja nisam opažao. I koliko je mladosti sahranjeno među ovim zidovima, koliko je velika snaga propala uzaludno!
Treba reći sve do kraja: ovi ljudi su neobičan svet. Ta možda su ovo najdarovitiji i najjači ljudi celog našeg naroda... A ko je kriv? Da, to je ono – ko je kriv?” (F. Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma, Prosveta, Beograd 1969, str. 309)
No comments:
Post a Comment