Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Zatvor kao civilizacija
I civilizacija kao zatvor
U savremenoj zapadnoj civilizaciji sloboda je stanje njene dogovorene ograničenosti, ali to je i definicija zatvora u toj civilizaciji (s tim da zatvorenici u dogovoru ne učestvuju, odnosno učestvuju dok i njih ne zatvore, i pošto to ne očekuju, neumereno je ograničavaju), pa stoga s jedinom, no fundamentalnom razlikom, što je ograničenost – prinudna.
Zato će svaka varijanta te civilizacije, koja ograničenja slobode diktira van opšteusvojenih granica, po definiciji biti zatvorska, ma kako se, inače, povesno i ponosno zvala.
Mi se ovde nećemo baviti metafizičkim ograničenjima ljudske slobode – što ih zanavek određuje naša neizbežna smrtnost – niti ispitivati ništavnost preostale slobode u sučeljavanju s apsurdom privremenog postojanja. Istraživaćemo jedino morfološka ispoljavanja, likovne granice te preostale slobode, jer one određuju njen model.
Njene su granice najpre biološke prirode, vezane za ograničenja tela. Na slobodi hodate u jednom pravcu koliko god možete izdržati (ne i koliko hoćete), ali to možete i u robijaškoj samici, sem što ćete biti prinuđeni da se svaka tri metra okrećete i hod produžavate u obrnutom smeru, dugom takođe tri metra.
(A ako ste Moša Pijade, a upravnik vam je tamnice ljubitelj lijepih umijeća gospon Bohaček, možete i napolje, da slikate pejzaže koji pripadaju buržoaziji.) U tom biološkom, fundamentalnom smislu limitiranost zatvorenog i slobodnog bića podjednaka je. Granice vašeg pogleda prvi su čvrst predmet ispred vas, bio on pred nosom ili daleko na vidiku, u maglama Horizonta.
Na slobodi ste, dakle, zarobljeni telom i pre nego što je ono strpano u drugi zatvor. Razlika je u tome što na slobodi ta ograničenja ne osećate kao prinudu. Osim izuzetno, nemate potrebe da hodate preko svojih fizičkih moći. Želja se javlja, i to neodoljiva, kad je onemogućena zidovima, kad je očigledno da se ne može zadovoljiti.
Stoga je slika robijaša što u samici satima šeta od zida do zida tako česta da je, sa stajališta svake vlasti, postala programskim simbolom tamnovanja, a sa gledišta zatvorenika, simbolom njihove muke i iluzornog rvanja sa Vremenom, iako, zapravo, i to očigledno, izražava jednu prinudu, besmislenu na robiji kao i na slobodi.
Na slobodi, svakako, nećete ići samo da biste išli, da idete pa ma kuda i zašto, koračaćete, u najmanju ruku, barem zato što su vam rekli, a vi to sad uobražavate, da time jačate muskulaturu, dinamizirate srce (i produžujete život, inače biste mudro u krevetu kunjali); u boljem slučaju ići ćete nekud i zbog nečeg. Na robiji vam ostaje samo ta jebena muskulatura i taj jebeni život koji se njenim zamaranjem, navodno, odmara i produžuje.
U međuvremenu, ako imate četrdeset godina, koliko je 1949. otprilike bio prosek Sremske Mitrovice (jer, bilo je mnogo starih pragmatika, ali i mnogo novih fanatika),
i pred sobom još samo petnaestak robije, koliko je, opet, konzervativni prosek osuda u Mitrovici, vi ste, s tim sjajno istreniranim telom, po izlasku godine 1965, u najboljem slučaju, mogli očekivati da ćete se, bez većih poteškoća, tuđe pomoći, i ako izbegnete saobraćaj u Grobljanskoj
(danas Ruzveltovoj, sutra ko zna čijoj), sami, samoinicijativno i radosno odvući na groblje, pre nego što vas studenti Beogradskog univerziteta „Karl Marks” štrajkom glađu ubede da ovo što ste od 1944. do 1968. iskusili uopšte nije socijalizam, i da ćete svog boga tek videti.
A ipak, sećam se, ja to nisam čuo jer sluha nisam imao, bio sam već onda bezdušni cinik, ali je tako bilo.
Mitrovica se tresla od vežbanja tela za budućnost. Svi mitrovčani, koji su to još mogli od ispaćenosti, izmrcvarenosti, ispošćenosti, istrajno su mrdali istrošenim, avitaminoznim mišićima, kloparali dekalciniranim kostima i šuštali sasušenom kožom boje pergamenta, da bi spremni dočekali slobodu.
Sudarahu se s tupim treskom jaja hroničnih kilaša, a nežni zubi skorbutaša zvečeći ispadahu pri naglim pokretima obaveznih sokolskih figura; tuberani su za svaku jedinicu buduće životne energije gubili gram sadašnje krvi; ljudi bez telesnog srca vežbom su dobijali zamenu koja nije bila srce – đavo će znati šta je bila! – ali je od njega bolje i sigurnije radila; čak su i manijaci
(politički i normalni) od tog tela u pokretu imali vajdu: pratili su ga, nadevajući pokretima svoja imena, pripisujući im smisao svog sveta, i odbijajući da vreme gube usklađujući ga sa svetom u kome su umom odsustvovali.
Ali je, zajedničkim sokolskim naporima cele Sremske Mitrovice od godine 1949. kondicija za groblje – posle onog istorijskog, kosovskog i nebeskog, groblje trenutno, stvarno i zemaljsko – bila sačuvana.
No comments:
Post a Comment