Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Zatvor kao civilizacija I civilizacija kao zatvor
To što nam sada ceo taj gimnastički napor ništa ne vredi nismo, verujte, mi krivi! Ko je 1949, one divne, tako obećavajuće godine Informbiroa, kada su se komunisti međusobno klali, nas zaboravljajući, i sanjati mogao da će nas na tom našem groblju već čekati davno u miru upokojene njihove iluzije, a i oni sami? I da ćemo na tom memorijalnom groblju istorije zajedno počivati?
Činjenica je, u međuvremenu, da na robiji vaša čula dobijaju u osetljivosti. Ako je na slobodi prostor njihovog delovanja nesumnjivo širi, na robiji, naročito u samici, on je, takođe, bez sumnje, dublji.
Druga vrsta granica s kojima se na slobodi suočavate društvene su prirode. Ako dublje ne razmišljate o svom ljudskom položaju – a ko za tako nešto ima vremena i novaca? – osećate se slobodnim. No, ako malo bolje zagledate tu slobodu, zaprepastiće vas broj ograničenja kojima vas ona prepušta, pa i izlaže.
Neka, razume se, nećete zapaziti, jer ste na njih od malih nogu navikli, druga će vam izmaći, jer se s njima još niste sudarili (zasad se vas ne tiču, ne tangiraju vas), treća vam se ne čine naročito teškim, četvrtu vrstu i ne držite obaveznom, sve dok zbog nepoštovanja njenih zahteva ne budete kažnjeni. Svejedno, ona su tu. Vaša je sloboda u suštini sistem simultanih, među sobom kombinovanih ograničenja.
Ako mi sad kažete da ih tako ne osećate, jer su dobrovoljna – jer nisu, kao na robiji, prinudna – reći ću vam da se varate.
Mnoga, čak i većina od njih, prinudna su koliko i u zatvoru. A pre i iznad svega – nepotrebna.
Očevidno je da nikad dobrovoljno ne biste prelazili ulicu kilometar daleko od svog cilja da vas na to nije naterala saobraćajna policija. (To je potrebno, razume se.) Nikad dobrovoljno ne biste platili porez. (I to je, nažalost, potrebno). Plaćate ga zato jer se bojite kazne.
Ne verujem da biste dobrovoljno obavljali ni četvrtinu svojih obaveza da na to niste primorani nekim zakonom ili ucenjeni nekom društvenom konvencijom. (Što je, znači, dok ste takvi, takođe potrebno.)
Šta uistinu nije potrebno prestaje biti važno sve dok nismo spremni ili dok ne budemo sposobni da obavimo ono što uistinu jeste.
Vaša je slavna sloboda puko naličje prinude, njen, ni za koga važan, ostatak. U tom pogledu robija je samo pooštravanje uslova zatvora u kome vi već jeste. Između slobode i zatvora razlika je u stepenu kazne, ona koju ćete osetiti ako vas na robiji pošlju za kaznu u podrum, među pacove.
Ako se, usput, zadržimo samo na spomenutim ograničenjima slobode na slobodi, mogli bismo izvesti paradoksalan zaključak da je ona u zatvoru veća. Neuporedivo veća.
U zatvoru ne plaćate porez, slobodni ste od svega osim zatvora, a i ne morate paziti kad prelazite ulicu.
Treća vrsta granica na slobodi psihološke su prirode. One mogu izvirati iz vašeg personaliteta, a onda ih nosite sa sobom i u zatvor, ili biti projekcija spoljnih ograničenja, a tada će na robiji biti izložene preinačenjima, saobraziće se specifičnim limitacijama zatvora: izvesne će nestati, da se sa slobodom vrate, druge se formirati.
Vi ste, recimo, još od mladih dana osećali jaku naklonost prema svom polu i odbojnost prema drugom, ali ste pod pritiskom muškog javnog mnjenja i moralnih standarda muške zajednice, znajući da ćete biti proskribovani, homoseksualnu orijentaciju svog libida vrlo pomno krili. Ova će psihološko-moralna barijera na robiji, po svoj prilici, biti razbijena, i vi ćete, ako vam se prilika ukaže – a nje u zatvoru uvek ima – osloboditi i svoj nagon i svoj falus.
No comments:
Post a Comment