Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLIV deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi
Izlazak – unutra ili ulazak – napolje
Ja se od tamnice nisam opraštao, na nju se ni osvrnuo nisam. Nijedno mesto ovde nije bilo mesto mojih pravih uspomena. Nisam hteo da je nosim sa sobom napolje. Prihvatio sam je dok je trajala, sada je ostavljam. Hteo sam samo da pamtim ljude i da zajedno s Dostojevskim pitam – Zašto? I ko je kriv?
Odlazim na sprat II zgrade, u sobu rekonvalescenata. Pakujem se. A. V. plače. Raduje se što odlazim i žao mu je što me gubi. Ali ono što nas sada razdvaja jače je od svakog osećanja. Bili smo dobri prijatelji. Nikad više nećemo moći da budemo tako dobri prijatelji.
Obojici je to jasno. Nećemo uopšte biti prijatelji. Bićemo ljudi koji su se sreli u vozu, proveli izvesno vreme u istom kupeu, a potom se na stanici zauvek rastali.
Jer, ja sam već napolju. Ja više nisam onaj čovek koji je pre pola časa otišao u ambulantu po svoj lek. Stranac sam. Stranac za sve u sobi. Tuđinac. Pripadnik druge civilizacije.
Stranac za Z. F., Šiptara, s kojim sam trenutno bio u kolektivu, nekoj vrsti dobrovoljne „zajednice paketa”, koja je u meni obnavljala moje zapuštene demokratske ideje, a moju majku istrajno nervirala („ja nemam nameru Šiptare hraniti doboš tortama”), u toj pojedinosti, a ne u načelu, jer na moje zajednice sa V. R., obrazovanim i otmenim pravnikom, i Đ. K., uglednim i umnim oficirom bivše kraljevske vojske, nije imala nikakvih primedbi.
Stranac za M., koji se brinuo o meni dok sam bio bolestan, za L., s kojim sam igrao šah i za B., kome sam pisao pisma kući, pokušavajući da njegovu porodicu prenem iz obamrlosti i ugodne nezavisnosti koju je njegovim zatvaranjem, očevidno, stekla te nikakvim molbama ni apelima nije htela da je izgubi. Stranac čak i za starog pedofila, čija je skrotalna kila ličila na topovsku đulad.
I ne tek stranac. Neman iz drugog sveta.
Sve ja to, naravno, ne bih znao da to isto nisam osećao prema onima koji su odlazili pre mene. Ma kako mi bili bliski, želeo sam da što pre odu.
Treba što pre odmagliti odavde, mislim, treba im se što pre s očiju skinuti. Trpam stvari u kofer, ostavljajući im sve što žele. Ali oni tako malo žele. Kao da od mene više ništa ne žele. (Žele, u stvari, da se što pre izgubim.) Kao da su i moje stvari za njih postale neupotrebljive. Stvari bića drukčije prirode od njihove. Prestajem da ih delim. Ostavljam ih na slamarici. Kad odem, posvađaće se oko njih. No, onda te stvari više neće biti moje.
Kao ni stvari mrtvih.
No comments:
Post a Comment