Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor 

G. D. je bio u četrdesetim godinama, srećno oženjen srpski otac troje srpske muške dece. U zatvoru se zaljubio u našeg bolničara, drugog četnika, koji je upravo hteo da se vrati na domovinsko drvo, i s njim je srećno u zatvoru živeo.

Po povratku na slobodu nije se vratio porodici. Produžio je da živi s bolničarem, koji je u međuvremenu od rodnog drveta odustao. Svoju vezu više i nije krio. Robija ga je oslobodila psihičke i društvene inhibicije. U drugom, mitrovačkom primeru, kod izvesnog M. M., ona se sa slobodom vratila i on je, posle zatvorske homoseksualne epizode, nastavio „srećan” bračni život.

U zatvoru, takođe, nestaje stid koji ima psihološke korene. Postajete nudist i savršeno vam je svejedno što u zajedničkom čučavcu skidate gaće pred desetak ljudi, koji vam, takođe, bez zazora demonstriraju svoju golu guzicu. No, da ne izgleda kako zatvor samo oslobađa, treba reći da se u njemu javljaju psihološke zabrane koje sloboda ne poznaje. Na slobodi se niste ustezali da uspostavite ako možete bliske odnose s ljudima vlasti.

Niste se stideli da vas vide u razgovoru s nekim generalom ili ministrom. Ne tvrdim da ste se za „čast” baš otimali, ali je niste ni odbijali. (Mi smo se na takav život – što reči da se stidimo „dupeuvlačiteljski” kad se činova nismo stideli – u toj meri navikli da nas je pad komunizma sasvim nespremne zatekao. Kome se sada udvarati?)

Na robiji svaki susret, pogotovu intimnost sa glavarima osoblja ili uglednim posetiocima izbegavate kao kugu, jer osećate psihološku zabranu dodira s neprijateljem, a i znate da će vam se, ako se u dilemi brzo ne snađete, vaši drugovi pomoći topuzom.

Poslednja vrsta ograničenja na slobodi moralne su naravi. Robija ih menja prema sebi, svojim etičkim standardima. Ono što je na slobodi nemoralno – tući, na primer, bespomoćnog čoveka, osim u policiji, gde je to jedini moral – u zatvoru je moralno ako je taj čovek cinkaroš. Na slobodi je nemoralno krasti bilo koga, u zatvoru ograničenje ne važi ako je u pitanju uprava ili neki njen saučesnik.

Pa i svaki slobodan čovek, pripadnik druge, neprijateljske civilizacije, ako na robiji nema ko će ga uzeti u zaštitu. S druge strane, potkazivanje kriminalaca, koji nisu povredili zatvorske običaje solidarnosti, nego oštećuju ili vaše neposredne neprijatelje iz vlasti, ili „slobodne ljude” (građane, „one druge”), na slobodi, po sebi razumljivo, u zatvoru je nezamislivo i donosi opštu osudu.
Većina, dakle, ograničenja kojima ste izloženi u zatvoru, postoji u drugoj meri, drugom obliku, i na slobodi. U tome nema ničeg neprirodnog, ničeg naopakog. Zatvor je deo te slobode. On je njena konceptuelna inkarnacija.