Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Izlazak – unutra ili ulazak – napolje 

Pozdravljamo se. Nešto se od stare topline vraća. Dobijam i nekoliko adresa i poruka, koje ću se mučenički truditi da ne zaboravim, i neću zaboraviti, ne što prema njima nešto osećam, nego zato što je robijaški amanet svetinja.

„Sutradan rano, tek što se dan zabeleo, ja sam pre odlaska na rad obišao sve kasarne da se oprostim sa robijašima. Pružene su mi ljubazno mnoge žuljave i snažne ruke. Neki su se rukovali kao s drugom, ali njih je bilo malo. Ostali su vrlo dobro shvatili da ću, u poređenju s njima, postati sasvim drugi čovek. Znali su da u gradu imam poznanike, da ću odmah iz tamnice otići gospodi i sesti s tom gospodom kao čovek iz njihove sredine.

Oni su to osećali i mada su se opraštali ljubazno i čak umiljato, ipak se nisu opraštali kao s drugom već kao s gospodinom. Neki su grubo okretali glavu od mene i nisu odgovarali na moje zbogom. Neki su me gledali čak s izvesnom mržnjom.” (Dostojevski str. 309-310)

U otpusno-prijemnoj kancelariji uprave uzimam otpusnicu, neugledno parče hartije koja netačno potvrđuje da sam izdržao petnaest godina robije, dok ih je stvarno bilo tek pet, i svoju platu za tih pet godina, jedan mesec i tri dana. Po odbitku šest meseci istražnog zatvora, 2 dinara i 75 para na dan. S obzirom na to koliko sam stvarno radio, ja sam preplaćen.

Zatim je nada mnom izvršen prilično nebrižljiv pretres i oduzeti su mi svi rukopisi, da bi mi, posle cenzure, bili vraćeni. Neki od osetljivijih, krišom vođeni dnevnici iz istražnog zatvora, već su našli svoj put napolje, premda ne verujem da ću od njih imati mnogo koristi. Oni za novembar i decembar 1948. i januar 1949. pisani su istrgnutim zupcem češlja na klozet-papiru okupacijske kakvoće, te su ličili na nečitke, nemarno udarene vodene žigove.

Šestog februara 1949. moja se tehnika obogatila. Bio sam pozvan da iz potkrovlja Obilićevog venca siđem na sprat s isledničkim kancelarijama i potpišem produženje istrage za još tri meseca. Islednik je iznenada odazvan. Bio sam odveden u susednu prostoriju, čija je namena bila neizvesna, i tu zaključan. U njoj je bio jedan sto, s lavorom ispod prozora.

U praznoj fioci stola našao sam komadić olovke, ne duži od malog prsta. Sakrio sam ga u pocepanu postavu kaputića. Ali ga dugo nisam upotrebljavao. Sumnjao sam da mi je olovka podmetnuta kako bih pomoću nje pokušao da dođem u kontakt s drugovima razmeštenim u potkrovlju zgrade. Tog meseca, februara, dnevnik nisam pisao ni zupcem češlja.

Produžio sam ga olovkom tek u martu, siguran da nisam žrtva trika nego srećni korisnik policijskog murdarluka.

Sledi, potom, moja epska bitka za povratak oduzetog nalivpera, opisana na str. 36–37, u I knjizi Godina koje su pojeli skakavci, i onda, konačno, moj izlazak.

Kapija škripi, otvara se i ja ulazim napolje. Ili izlazim unutra, kako hoćete.