Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi Izlazak – unutra ili ulazak – napolje
Osećam se vrlo mali u prostoru boje čivita. Daleko, u dnu aleje, koja se završava lučnom rešetkastom kapijom spoljnog zatvorskog kruga, čeka me, takođe vrlo mali, moj otac. Liči na kap mastila. Kap se razliva u mrlju i, eto, tu smo. On je prva okolnost slobode. Moja prva zavisnost. Prva zavisnost koja je došla po mene. Ostale čekaju kod kuće, na ulici, iza tajanstvenih ćoškova budućnosti. Svestan sam morbidne nezahvalnosti ovakvih razmišljanja, nepravde prema mojim roditeljima, pa i prema vlastitim željama, ali ih se ne mogu otresti, ne mogu iz svog zgrčenog lica iscediti ni najmanji osmejak.
Rukujemo se, ljubimo. Nema pitanja, nema odgovora.
Izgleda dobro. (Uvek je dobro izgledao.) Na njemu je crn, težak grombi kaput. Vodi me prema fijakeru. Primećuje da sam mršav. To je istina. (Nisam bio na letovanju!) Da sam vrlo bled. I to je istina. (Još uvek na letovanju nisam!) Umoran sam, kažem. Šta osećaš? Ništa, kažem. Ništa ne osećam. Osećam ništa. Otac se pravi da me razume. Da je prirodno ništa ne osećati. Ima, naime, vremena. Ovo je tek početak. Spoljno unutra tek se načelo.
Ne zapažam mnogo. Geometrijske forme neba i zemlje. Blede, zamagljene perspektive s drvećem, poput kopalja izgubljene bitke. Hladnoća vazduha i krutost nogu. Koračam kao ptica.
To je, dakle, sloboda.
Dok se vozimo prema gradu, levom konju u zaprezi prska iz stražnjice izmet. I to je sloboda. Konjska stražnjica. Kiseo zadah balege. Udar potkovanih kopita. Pusto polje strnjike. Telegrafski stubovi kao nedovršena vešala.
Sve je to sloboda.
To je, naravno, samo jedan deo, mali i nevažan izgled slobode. Mali, nevažan, ružan. Mora da ima i lepših. Neke i pamtim. Ali nekako, u ovom času, ni od njih ne očekujem mnogo. Najednom se osećam izgubljen. Beskrajno mali. Splasnuo kao kap voska na usijanoj peći svoje slobode.
Razumem ljude koji posle dvadesetak godina robije žele na nju da se vrate. Poznajem čoveka koji je u Sremskoj Mitrovici tako nešto i učinio. Tri puta je ležao, dva puta pre rata i jednom za vreme okupacije. U Mitrovici je imao svoje mesto, svoj posao, a pre svega svoj ugled. Bio je cenjen i srazmerno tome privilegovan. Napolju je njemu sličnih bilo i suviše da bi se njegov slučaj, prosečan u svakom pogledu, isticao. Robijaška iskustva nisu vredela osim na robiji. I on se na nju vratio. Bio je to još jedan Christian Kastrop u Davosu.
Otac govori. Šta on to priča? Moje je ime bilo u Službenom listu. Trebalo je da budem pušten još 29. Uprava nije verovala. Smatrali su to štamparskom greškom. (Neka greška jeste, u to sumnje nema.) Vodili su se telefonski razgovori s Beogradom. Otac je u gradu čekao tri dana. Morao je intervenisati lično savezni ministar A. R. Ne kažem da sve to znam. I da mi nije stalo. Ne osećam se ni najmanje pokradenim. Tri dana prebačena iz Šupljeg u Prazno ne znače mnogo.
Ručamo u kafani. Pijem crno vino. Ne prija mi. To je novost, kaže otac. Biće ih više, mislim. Ali među njima neće biti ova. Vino je, jednostavno, rđavo. U zatvorskoj bolnici navikao sam na prvoklasne likere. Likere na bazi medicinskog alkohola što ih je pravio dr L. J. Vodeni poluproizvodi me ne zadovoljavaju.
Ni poluproizvodi slobode. Nedovršeni, beznačajni otpaci. Sitne slobode smrtno me zamaraju. Sve su to neosetne smrti moje stare ličnosti. Poput izumiranja ćelija za koje i ne znamo. Tek, jednom ih više nema.
Počeo sam da se menjam.
Izašao sam unutra. Ono, to unutra, sada ulazi u mene.
Predveče odlazimo na železničku stanicu. Kadaverski je modra. Promrzla plava svetlost lepi se za lice. Putnici izgledaju zimski bedno.
Sve me podseća na okupaciju.
– Želiš li nešto? – pita otac.
– Ima li ovde pečenog kestenja?
– Verovatno.
– Jeo bih pečeno kestenje – kažem.
Sada znam šta je to što želim, što sam uvek želeo. Tokom svih tih godina u kojima sam mislio o uzvišenim stvarima i pravio velike planove.
Bilo je to pečeno kestenje.
No comments:
Post a Comment