Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor
„Okovano tijelo naše/sa bolom se kreće, /ali duh naš čio, zdrav je, dok okovi zveče./
A kad dođe dan slobode, / čujte, robijaši; pjevat ćemo Mitrovčanku/ bez okova naših.”
(Himna komunističkih robijaša Sremske Mitrovice)
Ljudska žrtva boga plodnosti u dravidskih konda
„Najpoznatiji primer žrtvovanja ljudskih bića, koje se sistematski vrši da bi se osigurala dobra žetva, pružaju nam Kondi, dravidsko pleme u Bengalu (Indija). Žrtve su prinošene boginji Zemlje, Tari Peni, i naročito smatrane potrebnim za gajenje kurkume, jer su Kondi rezonovali da kurkuma ne bi mogla imati tamnocrvenu boju bez prolivanja krvi.
Žrtva, ili merija, primana je od boginje samo ako je kupljena ili ako je rođena kao žrtva, ako je sin čoveka koji je žrtvovan, ili ako ju je otac ili tutor namenio za žrtvu još dok je bila dete. Žrtve su često držane godinama pre nego što su pogubljene. Na njih se gledalo kao na sveta bića.
Na dan uoči žrtvovanja, žrtvu, odevenu u novu odeću, odvedu iz sela u svečanoj povorci, uz muziku i igru, u žrtvin gaj, zabran blizu sela, čije je visoko šumsko drveće netaknuto sekirom. Tamo je vežu za stub, postavljen ponekad između dva sankisarova drveta. Zatim je namažu uljem, maslom, kurkumom i okite cvećem.
Celog dana ukazuju joj vrstu poštovanja koju nije lako razlikovati od obožavanja. Nastaje velika borba da se dođe i do najsitnijeg predmeta koji joj pripada; delić kurkumovog testa kojim je premazana ili kap njene pljuvačke od neocenjive je vrednosti, naročito u očima žena. Gomila uz muziku igra oko stuba i, zemlji se obraćajući, govori:
O, Bože, ovu žrtvu prinosimo tebi; daruj nam dobru žetvu, dobra godišnja vremena i dobro zdravlje! Mi smo te kupili, nismo te silom uzeli; sada te prema običaju žrtvujemo i nikakav greh ne leži na nama!
Poslednjeg jutra orgije, ona se produžuje do podne, a onda pristupa žrtvovanju. Kako žrtva ne sme biti vezana, izlome joj ruke, a ako je potrebno i noge. Način na koji je ubijaju razlikuje se u pojedinim mestima. Jedan od najuobičajenijih metoda je davljenje ili gnječenje. Podeblja grana zelenog drveta preseče se po sredini.
Vrat se, ponegde i grudi žrtve, stave u procep, koji sveštenik, uz potporu pomoćnika, pokušava svom snagom da zatvori. Sekirom zatim zada žrtvi malu ranu, pa gomila jurne i odseca joj meso s kostiju, ostavljajući glavu i drob nedirnute. Ponekad su je sekli i živu. U Kini Kimedi vučena je kroz polja, opkoljena gomilom, koja je, ne dirajući glavu i drob, sekla s nje meso dok ne umre.
U jednom kraju žrtvu su živu pekli na tihoj vatri. Prljili su je usijanim ugarcima i terali da se po ugljevlju valja, jer što više suza prolije, obilnija će biti kiša.” (Sažet navod iz Zlatne grane Georgea Frazera, Kosmos, Beograd 1937, str. 541–542.)
No comments:
Post a Comment